Iako je ljubomora potpuno prirodna i očekivana, roditelje često iznenadi intenzitet emocija koje deca pokazuju kada u porodicu stigne beba ili kada starije dete dobije „konkurenciju“ za pažnju.
Upravo zato smo o ovoj osetljivoj temi razgovarali sa Natašom Drageljević, vaspitačicom i direktorkom PU „Mala škola“, koja svakodnevno radi sa porodicama i pomaže im da razumeju koren dečjih reakcija. U intervjuu otkriva zašto se ljubomora javlja, koje greške roditelji najčešće prave — i kako da deca vremenom izgrade zdrav i topao odnos, bez rivalstva i povređenosti.
Kada i zašto se javlja ljubomora među braćom i sestrama?
Ljubomora se javlja kao normalna, prirodna i očekivana reakcija deteta, koja nastaje kada dete oseća da mu je ljubav roditelja, kao i ostalih članova porodice ugrožena. Dok je jedino u porodici, dete je „centar sveta“, i ima eksluzivnu pažnju. Ljubomora nije znak i odraz lošeg vaspitanja, to je samo emocionalna reakcija na gubitak ekskluzivne pažnje – momenat kada dete shvata da gubi poziciju „broj jedan“, a mlađe se kasnije suočava sa tim da starije ima prednost.
Koja je suština ljubomore?
Suština ljubomore: „Bojim se da više nisi moj“. Kratko i jasno – strah od gubitka. Taj strah se javlja uglavnom kada je mala razlika u godinama između dva deteta. Jer je dete malo i ne može da razume da se majka posvećuje nekom drugom (bratu/sestri), a ne njemu. Moram naglasiti da je zdrava simbioza između majke i deteta, do detetove treće godine. Tako da je moja preporuka, ako roditelji planiraju drugo dete, da se to desi kada izađu iz simbioze sa prvim detetom.
Dete ne zavidi bratu ili sestri – ono se plaši da je manje voljeno.
Koje su najveće greške roditelja kad primete ljubomoru kod dece?
Ono u čemu roditelji najčešće greše je idealizacija bratske/sestrinske ljubavi. „Moraš da je voliš“. „Moraš da se brineš o njemu/njoj“. Šta se time detetu poručuje? Poručuje mu se da ne priznajemo, ignorišemo i anuliramo njegova prava osećanja. I koja je onda reakcija deteta? Reakcija je ili potiskivanje osećanja ili izražavanje u vidu agresije prema bratu/sestri ili prema ljudima/deci kojima je okruženo.
Podeliću sa vama jedan slikovit primer, koji često navodim u radu sa roditeljima.
Svi smo se našli u situaciji ili da idemo u posetu kod nekog ko ima starije dete i tek rođenu bebu ili da nam neko dolazi. I šta se u toj poseti dešava? Većina se posveti i bavi bebom. Gu-gu, ga-ga, svi su oko nje. Pričaju joj, štipkaju je, maze, ljube… Starije dete verovatno prvo stoji zbunjeno (procesuira situaciju, razmišlja kako su do juče svi gledali u njega, a sad svi gledaju u krevetić ) a onda krene da se „gura“ i nameće između bebe i radoznalih posetilaca, u nadi da će neko primetiti njega. A beba? Beba nema pojma šta se oko nje dešava. Njene potrebe dok je mala je da je suva, nahranjena, naspavana i da ima kontakt/povezanost sa majkom. Neretko, bebu ta gužva oko nje unervozi. I onda postavim pitanje roditeljima – Šta mislite kome je potrebnija pažnja u navedenoj situaciji? Starijem detetu ili bebi? Da li bi se beba osećala uskraćeno ako joj se ne bi posvetili? Ili se starije dete oseća odbačeno i uskraćeno? Roditelji znaju tačne odgovore na ova pitanja. Moj posao je da im pomognem kako da reaguju u takvim situacijama i da se zauzmu za svoje starije dete.
Dakle, jedno kratko „uputstvo“ za posetioce bi zvučalo ovako – „Molim vas, kada dođete kod nas u goste, posvetite se prvo Teodoru, njemu je potrebnija pažnja, nego bebi. Kada Teodora prođe uzbuđenje, i kada se zaigra i fokusira na nešto drugo, onda se vi posvetite bebi.“ To je korak ka zdravom bratskom/sestrinskom odnosu.
Šta roditelji mogu i treba da urade?
Roditelji koji imaju dvoje i više dece svako dete vole podjednako i to je ono što treba da poručuju deci i rečima i delima, jer deca to ne znaju. Dakle, mislim da je ključna rečenica „Sve vas jednako volimo, imamo dovoljno ljubavi za svakog od vas“. Pored toga, jako je bitno da ne favorizuju neko dete. Često može da se čuje rečenica „Dođi ti kod mame, ti si mamin sin“, upućena recimo mlađem detetu. A onda, isto tako, poznata nam je rečenica „Ali ti si stariji/starija, moraš ga pustiti“. Roditelji tako, nesvesno pojačavaju osećaj ljubomore i stvaraju razdor među decom.
Dakle, bitno je starije dete ne zanemarivati, a mlađe ne idealizovati, nego vešto balansirati i žonglirati. Jer roditelj je taj koji gradi zdrav odnos među decom, i to bez upoređivanja, bez dodeljivanja uloga (mamin sin, tatina ćerka, dobar-nevaljao), podstičući zajedničke aktivnosti, ali bez rivalstva, ali isto tako kreirati vreme za momente nepodeljene pažnje sa svakim detetom, kao i male rituale. Nije jednostavno ali se vežba i dostižno je izgraditi takav odnos.
