Verovatno ste već čuli za famozno pravilo 10.000 sati, što je vreme neophodno da postignete uspeh u nekoj oblasti. Nova knjiga pokazuje je za vrhunske rezultate ovoliko uloženog vremena zaista neophodno, ali ne i dovoljno.
U svojoj knjizi „Natprosečni“ američki novinar Malkom Gledvel, pokušavajući da otkrije tajnu genijalnosti, naveo je istraživanje Andersa Eriksona, profesora psihologije na Florida Stejt Univerzitetu koje je pokazalo da je potrebno bar deset godina (ili 10,000 sati) posvećenog rada i vežbanja za postizanje vrhunskih rezultata u praktično svakoj oblasti. Mada Erikson nije izmislio 10-godišnje pravilo (prvi put je predloženo još 1899. g.) on je izveo brojne studije koje su ga potvrdile.
Međutim, nova knjiga psihologa i novinara Danijela Golmana, autora popularne „Emocionalne inteligencije“, odbacuje pravilo 10.000 sati i tajnu vrhunskog uspeha nalazi na drugom mestu. Zapravo, kako Golman objašnjava u knjizi „Fokus – skriveni pokretač izvrsnosti“, pravilo 10.000 sati samo je delimično tačno. Ako provedete toliko vremena radeći nešto na pogrešan način, nećete stići do savršenstva. Osim da uložite mnogo vremena, potrebno je da stalno podižete standarde i očekivanja od sebe kako biste napredovali.
Tajna stalnog napretka dakle nije u uloženom vremenu, već u kvalitetu tog vremena. Morate vežbati na najbolji način, uz punu koncentraciju i često pod nadzorom stručnjaka, trenera ili mentora. Način na koji usmeravate svoju pažnju je ključan. Osim pravilno usmerene pažnje, Golman izdvaja još jedan nezaobilazan faktor – fidbek tj. povratnu informaciju o napretku. Najbolje je da fidbek dolazi od stručnjaka – zbog toga svaki vrhunski sportista ima trenere, i bez njih ne bi bio tamo gde jeste.
Optimalna vrsta koncentracije je fokus „odozgo na dole“ kaže Golman. „Sanjarenje ometa vežbanje; oni koji menjaju kanale na TV-u dok treniraju nikada neće stići među najbolje. Poklanjanje pune pažnje ubrzava rad mozga i jača sinapse, razgranavajući mreže neurona u području mozga zaduženom za ono čime se bavimo“ navodi on. „Bar je tako u početku. Međutim, kako ovladavamo izvršanjanjem novog zadatka, ponavljano vežbanje prebacuje kontrolu te veštine „sa vrha na dole“ tj. iz oblasti usmerene pažnje u niže oblasti koje zadatak vrše sa manje napora. U toj fazi, više ne moramo da razmišljamo o onome što radimo, jer postaje automatizovano.“
Ali tu dolazi i do razmimolaženja između amatera i pravih profesionalaca. Suviše automatizma, i dostigli ste tzv. „OK plafon“ prestajući da napredujete. Ako stremite genijalnosti, neprestano morate da se prebacujete sa autopilota na aktivnu, korigujuću pažnju.
„Amateri se zadovoljavaju time da u određenom trenutku njihov rad postane radnja po principu „odozdo na gore“. Posle otprilike pedeset sati vežbe – bilo da se radi o skijanju ili vožnji – oni dostignu dovoljno dobar nivo da bi stvar obavljali manje-više bez truda. Više ne osećaju potrebu da vežbaju uz koncentraciju, već se zadovoljavaju time da ostanu na stečenom nivou vladanja veštinom. Bez obzira na to koliko još vežbali na ovaj način, napredak će biti zanemarljiv.“ objašnjava Golman.
Nasuprot tome, vrhunski stručnjaci nastavljaju da pažnju održavaju „odozgo na dole“, suprostavljajući se težnji mozga da radnju automatizuje. Aktivno se koncentrišu na one elemente koje treba usavršiti, na popravljanje onog što ne valja ili na pojedinosti koje dobijaju iz fidbeka trenera. Oni na vrhu nikad ne prestaju da uče: ako se u bilo kom trenutku opuste i prestanu da se usavršavaju, stagniraće.
Ostaje pitanje – koliko „usmerene vežbe“ je dovoljno? Poput snage volje, i pažnja, naročito ona fokusirana umara. Erikson je zapazio da svetski šampioni – bilo da su u pitanju dizači tegova ili pijanisti, obično ograničavaju ovakav trening na četiri sata dnevno kako bi im koncentracija ostala na optimalnom nivou. I odmor i obnavljanje fizičke i mentalne energije deo su režima vežbanja neophodnog za uspeh.
Priredila: Jovana Papan
(BrainPickings.Org)
