Piše: Jasmina Jovanović
„Došla su druga vremena. Dece je sve manje, a pasa je sve više. Psi su uglavnom rasni, a deca su naša, domaća i divlja.“
Dušan Radović
Još je bilo snega u našem gradu kada me drugarica okrenula da mi se požali kakve muke muče urbane mame našeg grada. U našem selencetu nadomak Belog grada situacija je po pitanju pasa sasvim drugačija. Svako ima svog psa i brine o njemu i njegovim fekalijama i potrebama uopšte. Imamo doduše dva-tri, što bi se reklo, zadružna psa, koje hrani kogod stigne i kojima deca ušuškavaju budžake kartonima i starim stvarima kada stegne mraz. Kada nečije opasno kuče izađe na ulicu, obično mu par puta zazvrči telefon od savesnih komšija i uplašenih keva, i on se ubrzo pobrine za svog odbeglog ljubimca. Nisam mogla ni da sanjam da u prestoničkim pakićima uveliko besni hladni rat. Rat između onih koji imaju decu i onih koji imaju pse…
Stigla sam samo da vrisnem
Ona započinje priču, iako je od toga prošlo par dana, još uvek uzbuđena: “Izađem ti ja sa ćerkom, sestrićem i stomakom do zuba malo na sneg. Ko velim, popustio minus, pa da se malo deca sankaju i udahnu svežeg smoga. Mislim da nam je u kući čistiji vazduh koliko biljaka imamo, nego pored novobeogradske toplane, ali ajde, park je park. Nismo mnogo odmakli od ulaza kada vidim kako se moj sestrić ukopava u mestu sa prestrašenim izrazom na licu. Stigao je samo da kaže –Tetka, vidi!- pre nego što sam sleđena od užasa videla neku zver kako nam se primiče tolikom brzinom da nisam stigla ni da pomislim da bežimo ili da zaklonim decu. Ma, jok! Ništa sem straha i odrvenelih, oduzetih nogu nisam osećala. Stigla sam samo da vrisnem! Zver, očigledno nezainteresovana za nas, (shvatiću to tek kasnije) očešala mi se o decu i nastavila brzinom munje ka svom cilju. Trebalo mi je par trenutaka da skapiram da smo i deca i ja živi. I sledećih par da shvatim je, fenserka koja nam ide u susret, vlasnica tog psa i da vrti povodac oko prsta kao da likuje. Ne vredi, jesam lepo vaspitana, ali postoje trenuci kada to nije poželjno.
– Dobro, ženo jesi li luda? Zašto ta zver nema povodac i korpu? – arlauknem ja.
Ona, ladna ko špricer, bezobrazno se smeje, unoseći mi se u lice i kaže. – On nije zver! On je pas! Što da mu stavim korpu i povodac? Šta vam je uradio?
U meni sve kipi. Njena drskost me čini još luđom. Kao po komandi Iva počinje da plače. Ja se već tresem. Da sam u nekom kasnijem mesecu trudnoće, verujem da bi mi porođaj već krenuo. Ne daj Bože…
„Kažu, ne pomaže ni snimak, ni slikanje telefonom, ni činjenica da imaš svedoke, ni to što znaš gde vlasnica živi, ni to što stvarno ima takvog nazovi psa… Ne, samo da lično vide taj trenutak!“
– Pa, povodac i korpa postoje da takve zveri ne bi nikom naudile!!! Zar je trebalo da nas pojede ili iskasapi da se ti potreseš! Ili bi te i to zabavljalo!? I da, nije zver nego GMO kuče!!! Još gore! Njih su ukrštali sa koječime da bi bili krvoločni psi za borbu! To živinče nisu pravili da sedi pored fikusa u „garniseri“, nego da se kolje do smrti!
Ona i dalje ne skida osmeh otrovnice sa svojih silikonskih usana. Gleda me i ne trepće uopšte. Samo duva dim cigarete meni u lice. Prolazi pored nas kao da smo vazduh. Meni pritisak, ne pitaj. Srce hoće da mi iskoči od besa i nemoći… Tek kada sam joj doviknula da znam gde živi i da ću joj poslati komunalce na kuću, okrenula se i pokazala mi srednji prst.
Pokušavam da utešim ćerkicu koja plače. Odustajemo od snežnih vragolija i isprepadani se vraćamo u stan.
Kako čarobnim moćima zamrznuti taj trenutak
Jeste, odmah sam pozvala komunalnu policiju, ali njih izgleda puštaju samo na ljude bez karata u gradskom prevozu, jer ni za šta drugo nisu nadležni. U stvari, bili bi da sam ih pozvala u trenutku dok je zver trčala na nas, i da sam čarobnim moćima zamrzla taj trenutak dok oni lepotani ne stignu, jer kažu, ne pomaže ni snimak, ni slikanje telefonom, ni činjenica da imaš svedoke, ni to što znaš gde vlasnica živi, ni to što stvarno ima takvog nazovi psa… Ne, samo da se oni stvore na licu mesta. Dakle, samo da lično vide taj trenutak! I da taj trenutak potraje dovoljno dugo dok ne stignu! Bila sam u šoku. Kakvi beskorisnjakovići!!! To je kao kada ti oni iz Zoohigijene kažu da njih zovemo kad vidimo zmiju. Nikakav problem, lepo zamoliš Gospođu Zmiju da sačeka čike koje će da je liše slobode i dok ih čekate popijete kaficu! Isti taj fazon. Gradske službe su zaista uvek od koristi sa tako briljantnim idejama. A, da! Sve i da se oni teleportuju u pravom trenutku, kazne su samo i jedino novčane!!! A ako te zateknu bez karte u busu, možeš u ćorku ako odbiješ da se legitimišeš!!! A ova sa zverkom će dobiti u najgorem slučaju novčanu kaznu! Šta ja sad tebi još da kažem!
