Ja pokušavam da je utešim. Ne znam, kako bih ja reagovala. Verovatno bih isto tako precrkla od straha! A ipak, ne mogu da se otmem utisku da bi možda, celokupan stres bio manji i čitav događaj manje grozan da je makar izostala ta drskost mlađane vlasnice psa. Da se lepo izvinila, upitala da li je njoj kao trudnici dobro, obećala da će stvari ubuduće biti drugačije. Ali ne! Bezobrazluk caruje svuda!
Šifra GVC
Međutim, njene muke sa psima nisu tu ni počele ni prestale. Kaže, na travicu u parkovima ne može da se kroči od psećih govanaca. Užas blagi! Niko živi ne čisti za svojim ljubimcima. Bila sam primorana – kaže mi – da sa decom dogovorim loziku! Trčim za njima i samo vičem, GVC! Pazi, GVC! A to ti je draga moja skraćenica od deminutiva – GOVANCE! Ne mogu da po parku vičem svaka dva minuta: – Deco, GOVNO!!! Morala sam čak i psećem govnetu da tepam i dam mu nadimak! O, šta su majke dočekale!
Ja se smejem sa druge strane žice. Šta ću, žao mi je, ali ova situacija sa lozinkom me nasmejala. Šta će žena, snalazi se…
– Izgibosmo, sestro slatka! rekla je na kraju bez daha! – Ovo ovde ti je apsolutni rat. Keve protiv nesavesnih kučarki!!!
– Čak mi se jednom desilo – nastavlja ona da se jada – da kada sam jednoj naoko gospođi skrenula pažnju da treba da počisti za svojim psom, ona ospe paljbu po meni. -Ha! Ti ćeš da mi kažeš! Pa toj kesi kojom bih sklonila za Bubicom bi trebalo dvesta godina više da se razloži nego ovom ovde… izmetu! -Bila je prosto ljuta na mene! Kaže mi još – Vlažne maramice koje ti koristiš svaki čas za tvoju derlad su veće zlo od svega što ovaj psić ostavi tu u prirodi. Stidi se svog licemerja!!! – izdrala se na kraju i odmarširala od nas. Ne stigoh od šoka da joj kažem, da vlažne maramice mame bacaju u kantu, a i ako neka slučajno omaši, u nju nije strašno kada se ugazi i ne moraš da vetriš stan tri dana i ribaš dečiju obuću u šest voda da ukloniš smrad psećeg gvc-a!!!
– Izgibosmo, sestro slatka! rekla je na kraju bez daha! – Ovo ovde ti je apsolutni rat. Keve protiv nesavesnih kučarki!!! I znaš šta. Nisu bre, kučići krivi. Nego kad neko bezobziran i bezobrazan kupi kuče, to ti je katastrofa u najavi. I nemoj da bi mi neko rekao da ja mrzim pse! Kao što mi kažu – Znate, ko ne voli životinje ne voli ni ljude! Majketi! Meni, koja sam odrasla sa tri psa, ovi će da pričaju koga volim. Ali, tri psa u seoskom dvorištu, brale! Gde oni imaju i svrhu i posla i slobodu. A jok ove što kupuju zverke da bi se sa njima slikale za instagram i drže ih u 40 kvadrata! A i izgleda da dobar deo ovih što ima psa ne voli ljude… možda ih zato i kupuju, razočarali se u homo sapiensa.“
– Ne brinite neće on dete… – Stvarno?
Shvatam da je očajna. I da ne mogu ni da zamislim kako izgleda život u zgradi u kojoj si osuđen na parkić koji tvoja beba treba da deli sa njihovim stafordima i pit bulovima. I u toj priči, ti si ona koja gunđa i zakera, a oni su baš kul. Pa, naravno da su kul! Jer tvoja beba ne može ni da ujede zverku a nekmoli da je rastrgne. Može da bidne samo obrnuto… na žalost. Ili, ono kad ti kaže: – Ne brinite neće on dete… – Stvarno? A na kom ste to jeziku pričali pa ti kuče reklo da neće decu? Ja bih naravno volela da su svi oni u pravu. I da su sve kuce dobre, i da umesto GVC-a okolo razbacuju plave ljubičice. Svi bismo voleli. Ali, ono što se sasvim sigurno zna je da se nikad ne zna!
Nisam imala neke mudre reči da je utešim. Samo, eto, da je pozovem sa prvim lepim vremenom kod nas na selo, ono mesto gde kuce imaju svoje jedno omiljeno mesto za svoje fekalije. Ili makar vlasnici čiste svoja dvorišta…
„Ja bih naravno volela da su svi oni u pravu. I da su sve kuce dobre, i da umesto GVC-a okolo razbacuju plave ljubičice. Svi bismo voleli.“
Setila sam se onomadnjeg naslova u nekim novinama: „Zašto je bolje biti zaleđeni labud nego prva komšinica“. Autorka tog teksta se baš dotakla slične teme, kako su onih dana kada je stezao minus spašavani labudovi iz leda i hranjeni i grejani, dok su ljudi na nekim drugim lokacijama u Srbiji nalaženi mrtvi. Promrzli i gladni. Pri tom, niti ta autorka mrzi labudove, niti ova ovde (takozvana ja) i moja drugarica mrzimo pse. Šta su jadne životinje krive? Baš ništa. Nije kriv ni jadan staford što ljudi vole borbe pasa i što su mu prčkali po genetici. Krivi su ljudi. Kada bi svako, makar upola koliko brine za životinje i prašume Amazona brinuo o svom nemoćnom komšiluku. Svako po malo. Svako neki dan. Bakici kojoj treba lek iz apoteke, komšinici koju muž bije a ona objašnjava kako je udarila po sedmi put u dovratak, deki koji po ledu ne sme po hleb i jogurt. Kada bismo pomogli uvek onoliko koliko možemo, ovaj svet bi bio bolje mesto. I čovek bi čoveku bio čovek, a ne vuk (da ne kažem staford).
I zato pravda za labudove okovane ledom, napuštene pse i staforde koje su ljudi kreirali! Ali, pravde i za ljudskost! Pravde i za sve ostavljene, zlostavljane, jadne i nemoćne homo sapiense!!! I pravde za decu u parkićima, parkićima bez GVC-a!
