Odnos oca i deteta u srpskoj tradicionalnoj porodici

Mada su roditelji u srpskoj patrijarhalnoj kulturi neosporni autoritet i uzor za identifikaciju dece, postoji bitna razlika u odnosu majke, s jedne, i oca, s druge strane, prema deci. Otac je simbol patrijarhalne kulture, zastupnik morala i glavni čuvar postojećeg sistema vrednosti. Otac kao dostojanstveni predstavnik tradicijske kulture ima prema…

Otac je simbol patrijarhalne kulture, zastupnik morala i glavni čuvar postojećeg sistema vrednosti. Otac kao dostojanstveni predstavnik tradicijske kulture ima prema deci uvek distancu, on se s njima retko šali, izbegava iskazivanje nežnosti, te odaje utisak da je prema deci emotivno hladan.

U Šumadiji, recimo, on „retko kad (ili nikad) ljubi svoju decu. S puta im ništa ne donosi, te ona ne znaju ni za kakvu milost njegovu“, kaže Pavlović. Zbog ove očeve naglašene uzdržanosti i krutosti u ophođenju s decom, u narodu se kaže: „Otac kao kolac“. Ovde valja reći da je očev izrazito ozbiljan, rezervisan odnos prema deci pre ritualno, društvenom ulogom propisano ponašanje, nego što je spontano i „prirodno“.

Prema svojoj propisanoj ulozi, otac u našoj tradicijskoj kulturi nipošto ne uzima u ruke malo dete, niti ga oblači, ljulja, hrani, retko ga nosi, a još ređe miluje i ljubi. On ne postupa tako zato što ne voli svoje dete, već zato što po propisima važećim u ovoj kulturi mala deca i briga o njima spadaju u tzv. ženske poslove, pa su samim tim i nešto što je „nečisto“.

Ocu, posebno onom mladom, koji još nije stekao autoritet u svojoj porodici, zazorno je da pokaže bilo kakvu brigu ili nežnost prema svojoj deci. Ovakvo ponašanje oca naročito je izraženo u krajevima sa junačkom tradicijom gde se brižljivo neguje herojski stil života. U Crnoj Gori, na primer, sva briga oko dece je isključivo ženski posao, te je svako brižno osećanje ili roditeljsko ponašanje za oca tabuisano. „Sve što je u vezi s malom decom za Crnogorca je ’sramotno’ i ’nečisto’, čak, ’pogano’. Ko je pravi čovek on pazi da se ni odelom ne dodirne kolevke“, piše Gezeman. Čak i ako dete plače, a majka nije tu, otac ga neće uzeti u ruke jer ga „herojska sramežljivost drži u stezi“. Ovo „ravnodušno“ ponašanje očeva prema deci sreće se u gotovo svim „zapadnim krajevima našeg naroda“, primećuje Sreten Vukosavljević.

“Prema svojoj propisanoj ulozi, otac u našoj tradicijskoj kulturi nipošto ne uzima u ruke malo dete, niti ga oblači, ljulja, hrani, retko ga nosi, a još ređe miluje i ljubi. On ne postupa tako zato što ne voli svoje dete, već zato što po propisima važećim u ovoj kulturi mala deca i briga o njima spadaju u tzv. ženske poslove, pa su samim tim i nešto što je „nečisto“.”

Kada govorimo o tabuisanom odnosu oca prema deci, treba imati u vidu da je dete za oca „nedodirljivo“, „nečisto“ samo dok je malo. Kada dete pređe izvesnu uzrasnu granicu, tada je ocu dopušteno da se njime bavi. U Skopskoj kotlini otac ne uzima, zbog „sramote“, dete u ruke sve dok ono ne počne da puzi. U Lici i u Dubrovniku otac se bavi isključivo „odraslom“ decom, kažu izveštači iz ovih krajeva. U Crnoj Gori, tek kada dete počne da govori i da hoda, otac počine da se za njega interesuje, da ga uzima u ruke i da mu se obraća. Iz ovih podataka proizlazi zaključak da otac izbegava kontakt s detetom sve dok je ono pre-ljudskobiće, dok još nije steklo osnovne atribute čoveka (uspravan hod i govor), tj. sve dok je ono u vlasti demona.

Tek kad dete toliko odraste da se na njega može delovati razumnim sredstvima, putem govora, i kada postane podložno moralnom vaspitanju, tek tada na scenu stupa otac kao predstavnik patrijarhalnog morala i započinje vaspitanje deteta, odnosno oblikovanje njegovog karaktera. Da bi u dete usadio moralne norme i čvrst sistem vrednosti i pravila ponašanja, otac mora, smatra se u patrijarhalnoj kulturi, da prema detetu u svom ophođenju bude prevashodno ozbiljan, dostojanstven i strog. Nežan, „mekan“ otac, veruje se, „pokvario bi dete“, jer bi ono postalo razmaženo. Narod ovo mišljenje iskazuje poslovicom „U meka oca nevaljala deca“.

Važna uloga oca u vaspitanju jeste kažnjavanje dece. Dok majka, babe i dede mogu biti popustljivi prema deci, u našoj patrijarhalnoj kulturi otac mora biti strog i katkad nemilosrdan. Ovako propisano ponašanje zasniva se na verovanju da otac može imati moralni autoritet i s uspehom kontrolisati dečje ponašanje samo u slučaju ako ga se ona boje. Pošto se deca pribojavaju strogog oca, kada dete ne sluša, majka se koristi ocem kao nekom vrstom „strašila“ da zaplaši i natera dete na poslušnost. Zato se često čuje da majka neposlušnom detetu kaže: „Kazaću ja ocu!“ ili „Eto ti ide otac!“ Majka može čak i da izrekne detetu kaznu, ali, po pravilu, izvršilac je otac. Naime, majka retko, čak i kad ona to zasluže, bije decu, već im samo zapreti: „Čekaj samo dok ti dođe otac, dobićeš ti svoje!“ Otac se bavi decom starijeg uzrasta i to, pre svega, onom muškog pola. Sin u našoj tradicijskoj kulturi „prirodno“ pripada ocu koji je njegov glavni vaspitač i uzor.

Izvor: Predstava o detetu u srpskoj kulturi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. i Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd 2000 (drugo, dopunjeno izdanje)

Podeli tekst: