Piše: Jasmina Jovanović
„Odrasle osobe vole brojeve. Kad im pričate o nekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom sto je bitno. Nikad vam neće reći: „Kakva je boja njegova glasa? Koje su mu najomiljenije igre? Da li skuplja leptire?“ Nego vas pitaju: „Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zarađuje njegov otac?“ Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kažete odraslim osobama: „Video sam jednu lepu kuću od crvenih opeka sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu…“ one nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: „Video sam kuću od sto hiljada franaka“. Tada će uzviknuti: „Kako je lepa!““
Mali princ, Antoan de Sent-Egziperi
„Draga nepoznata zemljakinjo ili zemljače, na nekoj udaljenoj plaži u inostranstvu. Ja sam dobro, što i svim zemljacima želim. Posebno sam dobro jer sam, eto nekako, nije tema ovog pisma kako, uspela da sebi i svojoj porodici uplatim ovo letovanje na kojem se srećemo. Meni je stvarno iskreno drago, što svuda gde krenem srećem svoje sunarodnike, jer to znači da ipak nismo dotakli dno života, kao što svi redom kukumavčimo, jer se eto putuje, dakle nije sve baš tako crno.
Naravno, svesna sam koliko ljudi se bori sa nedaćama na ivici egzistencije, koliko njih nema posao, ne prima platu, ili ne daj Bože, nema leka za svoje dete. Svega sam svesna, ali i zbog toga smatram da treba da ti napišem ovo pismo, i zbog takvih ljudi mi treba da budemo svesne svoje sreće, da se ne prenemažemo tamo u tom inostranstvu i da znamo da smo blagoslovene što smo našoj deci omogućile to famozno i dugo čekano letovanje, i što smo u mogućnosti da nekom pomognemo dobrovoljnim prilogom, krevetićem koji su naša deca prerasla, kolicima koja više ne koristimo ili makar sms porukom kojom se, na žalost, danas leče deca ove zemlje. Dakle – svega sam svesna.
Samo ne znam, zašto onda ti imaš potrebu da mi to letovanje, ko zna kako plaćeno i dugo čekano, upropastiš? Dobro, preterala sam, upropastiti je teška reč. Jer kada se nađem na nekoj, da kažem za prilike Srbije, egzotičnoj destinaciji sa svojom porodicom, malo toga će moći da mi uništi ili upropasti to letovanje. Dakle, ne daj Bože neke nevolje, bolesti i elemnetarne nepogode, pošto sve drugo rešavam u sekundi. Ne dam na nas. Na našu sreću i spokoj. I zato nemoj da krećeš na plaži, nakon oduševljene konstatacije –Jao, vi ste naši! Iz Srbije ste! da me rešetaš, pitanjima tipa:
Gde ste smešteni? Koliko kvadrata ima vaš apartman? Koliko je metara udaljen od plaže? Da li ste kolima ili autobusom? Koliko je koštao?
Pa onda, ako smo kolima doputovali: Koliko ste dugo čekali na granici? Koliko ste kilometara prešli? Kolika vam je potrošnja goriva? Da li ste drugi put sipali gorivo u Makedoniji ili Grčkoj (recimo, ako se zateknemo u Grčkoj, majkemi pitaće sve to) Koliko je vas izašla putarina (kao da to može da se razlikuje! Može li ?)
Ako smo autobusom, uz sažaljivi pogled tipa „jao jadni vi“, ne pitaj me koliko smo, pobogu sati morali da putujemo autobusom. Ni kako smo izdržali, ni koliko smo čekali na graničnom prelazu. Ne pitaj, jer kad stignem ja se svega toga ne sećam!
I ako se slučajno upecam, pa krenem da odgovaram na ta naizgled uobičajena pitanja, ti tu nećeš stati. Pitaćeš me, gde radim, koju stručnu spremu imam, koliko imam godina, a moj muž, a moja deca? Sa kim živimo, u koliko kvadrata, koliko nam za te kvadrate izađe infostan? Pa, ako te dotle pustim, ti ćeš nastaviti, jer nemamo infostan pošto živimo u kući (tj.infostanom plaćamo samo vodu i odnošenje smeća) da porediš kuću i stan, predgrađe i centar grada, tvoj posao i moj, mene i tebe… A to me tako zamara! To mi kvari onaj utisak da sam na moru, na letovanju, magičnih desetak dana! Jer se svaki dan ljudi na svakom koraku porede, ispituju, upoređuju kvadrature, potrošnje goriva, visinu računa, plate… Pusti me da tih dana malo ćutim. Da malo ne budem ja. Da ne znam gde ono beše radim i za koje beše pare. Nasmeši mi se blago ako se sretnemo, i uživaj u letnjem danu u koji smo kratko došli da osolimo guze a zasladimo dušu. Pitaj me šta čitam – jer čitaću na plaži sigurno. Uključi svoju decu u igru sa mojom, dobacuj nam loptu, smej se, upoznaćemo se onako usput dok igramo odbojku ili naša deca čavrljaju. Reci mi da su mi divna deca (jer jesu, nije što su moja), reci mi da se divno smejem naglas, gde je najbolja klopa za male pare, koja plaža je vredna viđenja… Gde si našla divno maslinovo ulje, začine na merenje, dobar sladoled. Budimo površne i nasmejane, ako baš moramo da komuniciramo, ako nam se deca zagotive, ili se baš srećemo svaki dan negde. Ne moramo tih dana da se sećamo domovine i onoga što nas tamo čeka, ne spominji sušu, političare, nove zakone i crnu hroniku. I brojeve. Njih posebno ne spominji, molim te.
Došli smo da pobegnemo od svega. Možda po malo i od sebe samih. Od domovine, sasvim sigurno. Nađi neku drugu sagovornicu, ako ti je baš do svih mojih omraženih pitanja. Ne zameri mi. Nisam asocijalna uopšte, ni mrgud, ni nadrndana. Samo mi se eto, malo ćuti, i čita, i priča samo sa mojima. Gleda mi se u plavetnilo neba i pučinu. Hoću da malo ne budem ona svakodnevna ja. I neću one svakodnevne razgovore u kojima se poredimo i predstavljamo svoju vrednost i vrednost svog života u brojevima. Jer, pristajem da budem i zrnce soli u ovom moru, pre nego neki broj…
Prijatan i okrepljujući odmor ti želim, od srca!
Izvor: Detinjarije.com
