Tekst i slike: Jelena Jovanović, www.tashonlash.net
Deo plana za valjano upoznavanje prirode i društva: poseta Botaničkoj bašti Jevremovac, u samom centru Beograda, lokacija ovde. Nazivaju je oazom mira. I imaju pravo. Opsednuta bukom saobraćaja i gradskog meteža, bašta je mirna, ponosna i nekako, kraljevska. Pobednički odoleva buci. Svojevremeno sam, kao student, odlazila sa koleginicom tamo da učimo. Bašta nam je pružala najkvalitetniju tišinu za naša filozofska učenja. To nije bila ona neprijatna, podrumska, memljiva tišina. To je ona lepa, mirisna, prijatna tešina koja se spušta na ramena i opusti telo.
U učionici je morala da vlada tišina, tiša od tišine. Disali smo na uši, u klupama tri po tri. Bili smo sve vreme pripravni na tutanj, sa čačkalicama pod kapcima, jer je vreme na časovima biologije hvatalo formu crne rupe. Cenjeni nastavnik Jeremić, magistar biologije, strastveni biljar i travar, monotonog glasa i držanja, smatrao je da je samo njegovo prisustvo dovoljno interesantno i pojavno. Svoj posao je shvatao veoma ozbiljno te je svaki čas koristio da deklamujući istrese na nas taksionomije, izređa latinske nazive i termine kao da nam je latinski maternji jezik, i jedva čekao da nas izvede u školsko dvorište, na čas u prirodi, kako bi probrčkali ono malo zemlje i ubrali koji maslačak, biološke marke Taraxacum, iz porodice glavočike. Posebno je voleo biljku šafran, a i mi smo je uzimali za „omiljenu“, jer smo njenu anamnezu znali da otpevamo i u komatoznom stanju. I dan danas, ne znam šta sam jutros doručkovala, ali znam da izbrzam „šafran – Crocus sativus, višegodišnja biljka iz porodice Iridaceae„. Živo se sećam kako ponavlja „vratite se prirodi“, dok smo mi petaci zevali iz petnih žila, željni da zvoni za kraj časa da pobegnemo u prirodu. Onda je došao herbarijum, u našem razredu poznat kao – onaj ko ispresuje presečenu jagodu dobija peticu. Kad sam ja nastajala, sve sile su se potrudile, da mi obezbede potpuni netalenat za presovanje biljaka i roditelje koji su smatrali da deca sama treba da rade domaće zadatke. Nije mi jasno zašto nisu na vreme reagovali kada su videli moj aljkavi herbarijum. Jagodu ispresovala nisam. Pokušala sam, nije da nisam, ali je svaka ispuštala svoju crvenu dušu po papiru toliko da ni njoj ni papiru nije bilo spasa. Preživeh i taj herbarijum. A zaista sam mislila da mi je tu konac života. Jer je dosada đavolja rabota.
Niko me nikad nije zaustavio i pitao da li znam latinski naziv vitih jela, recimo. A ja se sećam i njihove šire i uže porodice Pinaceae, svih igličastih rođaka, izbojka pločaste baze. Pamtim da ih ima oko četrdesetak vrsta, da se granaju pršljenasto. Da dolaze u obliku raskošnih, plemenitih, svetih i gorostasnih rodova. Josif Pančić bi se krstio levom rukom i nogom da je čuo naš razred, koji kao sumanuta hijena, brza da ispriča rod, porodicu, klasu, odeljak, rasprostranjenost po metru kvadratnom na veoma jadnom latinskom narečju.
Sve sam biljno i životinjsko carstvo videla kroz latinske nazive, bili su mi mrtva priroda koliko je i sam latinski bio mrtav jezik. Sva ta suvoparnost učenja, bez interakcije, učinila je da priroda i svet oko mene bude siv, bez nekog smisla. Recite da sam šašava, ali sam ozbiljno rešena da svom detetu predstavim nauke korak po korak, kao zanimljivo, živo tumačenje dokle nam se pogled pruža. Pa i ta biologija, biljarstvo i travarstvo nije sažvakana prazna slama. To su divna znanja i smatranja, samo ih treba približiti na pravi način. Da to bude sadržajno, a zanimljivo, opipljivo i obojeno.
U poseti Botaničkoj bašti Jevremovac, srela sam neke stare prijatelje latinske nazive. Nisam ih upoznavala sa ćerkom. Ima vremena. Poznatima sam se mangupski osmehnula, jer se znamo odavno, a nepoznate sam ostavila kao takve. Sada sam udisala tu prirodu, posmatrala je s divljenjem. Upoznavale smo biljke – neke su nam bile simpatične, neke čudne, neke su bile bodljikave i opasne, a neke slatke i mile. Videle smo biljke koje rastu u pesku, vodene biljke, oslušnule pustinjske kaktuse, tropske i kišne šume. Daleki svetovi flore, brižljivo su okupljeni pod jednim krovom, nama na upoznavanje.
Šta nam se najviše dopalo? Japanski vrt i viktorijanski staklenik. U njemu je drvo banane. Hej, drvo banane u centru Beograda.
Koga smo vodile? Baku. Što će reći, prikladno je za sve uzraste.
Cena karte? 250 dinara po osobi. Deca ne plaćaju.
Naštelujte sat tako da imate vremena da jedan ili više slobodnih dana posvetite obilasku Botaničke bašte. Punjenje gradskih baterija prirodom je uvek poželjno.
Izvor: Detinjarije.com
