Mnogi roditelji veruju da je cilj vaspitanja da dete „sluša“, da izvršava zahteve bez pogovora i da se ne suprotstavlja autoritetu. Na prvi pogled, poslušno dete deluje lako za vođenje i poželjno u očima okoline. Međutim, stručnjaci sve češće upozoravaju da poslušnost nije isto što i saradnja — i da poslušnost često proizilazi iz straha, a ne iz razumevanja.
Saradnja, nasuprot tome, gradi se na odnosu poverenja, dijaloga, objašnjavanja i jasnih, doslednih granica. To je odnos u kojem dete ne postupa „zato što mora“, već zato što razume smisao, oseća se sigurno i ima prostor da pita, predlaže, pogreši i uči.
Detaljnu razliku između toga šta je poslušnost, a šta predstavlja saradnju između roditelja i deteta objasnila nam je Nataša Drageljević, vaspitačica i direktorica PU „Mala škola“.
*Kako biste objasnili razliku između poslušnosti i saradnje u odnosu roditelj-dete?
Poslušnost je odnos moći i kontrole, a saradnja je odnos poverenja i razumevanja. I to je ključna razlika. U odnosu poslušnosti, dete je u podređenom položaju. Tu je da ispuni naredbu jer je u strahu i želi da izbegne kaznu. A u odnosu saradnje, dete postupa u skladu sa roditeljskim zahtevom zato što razume smisao i značaj tog zahteva. Roditelj i dete su u dijalogu. Dogovaraju se, roditelj objašnjava iz kog razloga je dobro da dete, recimo opere ruke. Saradnja ne isključuje autoritet, nego ga preoblikuje u vođstvo. Roditelj vodi, a dete uči da razume i učestvuje.
*Kako prepoznati da odnos sa detetom ide u pravcu saradnje, a ne kontrole?
Poslušnost je odnos moći i kontrole, a saradnja je odnos poverenja i razumevanja. I to je ključna razlika.
Što bi rekao Z. Milivojević, saradnja se prepoznaje po tome što roditelj ne mora konstantno da kontroliše dete, jer dete zna granice i kad nije pod konstantnim nadzorom. Neki od pokazatelja saradnje su kada se dete interesuje zašto nešto treba da uradi. Kad postavlja pitanja i nudi svoje predloge i moguća rešenja („Mogu li to da uradim posle ručka?“). Da ne bi došlo do zabune, moram naglasiti da saradnja ne isključuje autoritet. Klizav je to teren. Roditelji u toj velikoj želji da imaju „što bolji odnos“, skliznu u „prijateljski“ odnos vaspitanja i izgube se u nečem što vodi u pogrešnom pravcu. Ne rađamo decu da bi sa njima bili prijatelji. Zadatak roditelja je da dete pripremi za život.
*Šta zapravo predstavlja poslušnost kod deteta – da li se iza takvog ponašanja „krije“ nešto? Kako poslušnost utiče na samostalnost i samopouzdanje kod dece?
Poslušnost na prvi pogled može delovati primamljivo za posmatrače. Uglavnom možete da čujete rečenicu „Jesi video kako komšinicu Jovanu slušaju deca? A vidi ove naše, 100 puta moram da kažem“. Ne valja ni jedno ni drugo. J Poslušnost je sputavanje, a sputavanje je samo po sebi frustrirajuće, i onda imate dete, pa posle i odraslu osobu, koja je puna potisnutog besa i nezadovoljstva. Ono što se „krije“ iza poslušnosti je strah. Strah od kritike, konflikta, od kazne. Od neprihvaćenosti. Toj deci je zabranjeno da se bune, a u prirodi deteta jeste da se buni i suprodstavlja autoritetu, i to je odraz zdravog deteta, a ne nevaspitanja. Preadaptirana deca će kasnije, kad porastu, imati problem sa tim da se zauzmu za sebe. Imaće strah od autoriteta i biće im problem da kažu NE. Imaće manjak samopouzdanja i samostalnosti.
Roditelji u toj velikoj želji da imaju „što bolji odnos“ (sa detetom), skliznu u „prijateljski“ odnos vaspitanja i izgube se u nečem što vodi u pogrešnom pravcu.
*Koji su ključni elementi odnosa koji vodi ka saradnji? Kako dete uči da sarađuje, a ne da „sluša naređenja“?
Ako mislite da se saradljiva deca takva rađaju, onda ste u velikoj zabludi. Saradnja nije slučajnost, saradnja je produkt i rezultat niza doslednih roditeljskih obrazaca ponašanja i delovanja.
Emocionalna sigurnost je nešto što je ključno. Da bi dete sarađivalo, ono mora da se oseti prihvaćeno, slobodno da sme da pita, predlaže, pogreši.
Poštovanje deteta je isto jako bitno. Poštovanje detetovih emocija i detetovog mišljenja. Dajte detetu prostor da pogreši bez etiketiranja i omalovažavanja („Ne lupetaj gluposti“). Podstičite ga da iznese svoje mišljenje.
Dijalog umesto monologa vodi ka saranji. Roditelj koji komunicira, objašnjava i sluša – stvara saradnju. Roditelj koji naređuje – stvara poslušnost ili pobunu.
Jasne i dosledne granice. Dete vapi za granicama, jer one daju strukturu – a dete sarađuje unutar nje. S’ tim u vezi, dete mora znati koja su pravila i koja su očekivanja. I na kraju, jako je bitno da je roditelj dosledan, staložen, saradljiv i stabilan.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Deca uče kroz model i primer roditelja. Ako roditelj sarađuje sa detetom, navešće i dete da ono sarađuje sa njim. Objašnjavanjem. Ako detetu objasnimo razlog zbog čega nešto treba, onda će ono to uraditi iz razumevanja. A ako je na sve, odgovor „zato što moraš“ onda je to prisila, a ne saradnja. Ako verbalizujete emocije (ne sviđa mi se, plaši me,brine me, tužna sam…) veća je verovatnoća da će vas dete sa pažnjom slušati i usvojiti ono o čemu pričate.
Suštinska razlika – Poslušno dete radi zato što mora, iz straha i iz dužnosti. Saradljivo dete radi zato što razume, oseća smisao, ima poverenje u roditelja i u sebe.
*Šta roditelji mogu da urade u trenutku kada dete „ne sluša“, a oni žele da zadrže mir i povezanost? Kako da postavimo granice, a ne ugrozimo saradnju?
Kada dete „ne sluša“ a vi želit da vas posluša, onda treba da se „resetujete“ i pripremite. Da udahnete duboko, da ostanete pribrani, staloženi i da se detetu obraćate mirnim tonom. Ono što treba da vam prolazi kroz glavu u takvim situacijama, je da ste vi ti koji postavljate pravila „igre“ i kontrolišete situaciju. Ako vas dete „izbaci iz koloseka“ – izgubili ste tu „partiju“. Da bi ostvarili željeni cilj, morate nadmudriti dete. Ponudite detetu mali izbor u okviru granica. Recimo, „Da li hoćeš da opereš zube sad ili za dva minuta?“ Davanjem izbora detetu, dajete mu na značaju, a dete oseća da sarađuje i učestvuje. A vi ste dobili to što ste želeli. Isto tako, trik koji pomaže, je da se povežete sa detetom i da mu saopštite da saosećate sa njim. Rečenice tipa, „Znam da ti je teško/neprijatno. I meni su mnoge stvari teške i neprijatne, ali moram da ih uradim.“
E sad… Većina roditelja će reći „Lako je njoj da kaže – ostanite pribrani, mirni i staloženi“. Saglasna sam sa tim da to nije nimalo lako i da zvuči nemoguće. Ali to se vežba. A dok roditelj to ne uvežba, ima pravo na greške. Jer i roditelji greše. Potpuno je u redu da u haotičnom danu imate i „haotičnu“ reakciju na detetovu provokaciju i pokušaj pomeranja granica. Ali, ono što je jako bitno je da posle „haotične“ i burne reakcije, kada se tenzije stišaju, i vi se smirite, iskomunicirate sa detetom. „Izvini. Imala/imao sam težak dan. Nije u redu da vičem na tebe. To je pogrešno ponašanje. Hajde da porazgovaramo mirno“. Zagrljaj je poželjan. Time učite dete da i odrasli mogu da pogreše, ali i isprave svoje ponašanje uz izvinjenje.
*Šta bi bila jedna rečenica kojom biste opisali idealan odnos roditelj-dete u kontekstu ove teme?
Uh… Teško mi je da se izrazim u jednoj rečenici o roditeljstvu. A kad me pitate za „idealno“, moram vam reći da idealno ne postoji. Pogotovo u roditeljskom procesu. Roditeljstvo je jedan rolerkoster, za koji nas niko ne priprema. I ono što je „idealno“ za prvo dete, ne znači da je idealno i za drugo ili treće…
Ali ako želite da imate dete koje izrasta u samosvesno, sigurno, samostalno i sposobno da se samozaštiti, onda mu morate pružiti sigurnost, ljubav, poštovanje, poverenje i podršku. Pružite mu postor da vežba, greši i oproba sebe i svoje sposobnosti. Dozvolite mu da „padne“, bodrite ga da ustane, ako ne može samo, dajte mu ruku. I budite mu vetar koji puni njegova jedra. To važi za sve aspekte vaspitanja. I to je ono, čime se mi vodimo u radu sa decom u našem vrtiću proteklih 30 godina. To je naš pečat.
