Odgovor je pozitivan, kažu Džefri M. Bender, specijalista za pedijatrijske infektivne bolesti Dečje bolnice u Los Anđelesu i Rouzmeri C. Ši, patolog i mikrobiolog iz Medicinske škole Lel pri Univerzitetu Južna Kalifornija. Njih dvoje, inače bračni par, upravo su objavili rad u časopisu „Pedijatrija“ o hiljadgodišnjoj praksi komunikacije o eliminaciji, popularno poznatoj kao bespelenaštvo. I sami naučnici koristili su ovu metodu sa svojom bebom i podelili su svoje iskustvo sa naučnom zajednicom.
Komunikacija oko eliminacije nije nov koncept. Zapravo, ljudi su ga praktikovali milenijumima i još uvek se koristi u siromašnijim delovima planete. Mnogi će se začuditi činjenicom da je i u najrazvijenijim zemljama bio u upotrebi do pre nekoliko generacija.
Bespelenaštvo se oslanja na prepoznavanje fiziološkog časovnika bebe i znaka kojima pokazuje da joj se piški ili kaki. „Trening“ kreće još u prvim danima i ne samo da čuva novac i životnu sredinu, već i štiti zdravlje deteta.
Jeste li čuli za bespelenaštvo?
„Zabluda je da se bebe „olakšavaju“ stalno i nasumično tokom dana, već one to rade u previdivim vremenskim intervalima, posle buđenja i hranjenja,“ objašnjava Bender.
„Počeli smo sa ovom metodom kad smo doveli bebu i porodilišta. Kad sam htela da joj zamenim platnenu pelenu primetila sam da je suva, i stavila sam bebu iznad noše, kao što piše u knjigama – i ona je piškila,“ kaže Rouzmeri. Tokom prvih nekoliko nedelja, redovno su je stavljali iznad noše nakon buđenja i hranjenja, zviždućući pritom. „Otkrili smo na veliku radost, da je naša ćerka prirodno na to reagovala tako što bi se olakšala.“ Nakon prvog meseca, dešavalo se svega par „nezgoda“ dnevno, a do šestog meseca pelene više uopšte nisu koristili pa nisu morali da nose mnogo stvari prilikom izlazaka. „Do uzrasta od 18 meseci već je razvojno bila dovoljno spremna da sama počne da koristi toalet,“ kaže Rouzmeri.
Za decu je prelazak na nošu veliki izazov jer ih od rođenja navikavamo de piške i kake u pelene. Odučiti dete od toga ume da potraje i godinu-dve. A komunikacija oko eliminacije zahteva samo šest meseci obuke deteta i mnogo je manje stresna.
Autori su analizirali prodor jednokratih pelena u kasnim 50-im, pod uticajem popularnog stručnjaka za dečji razvoj Berija Brejzeltona koji je tokom 60ih obeshrabrivao roditelje od preranog navikavanja dece na nošu, tvrdeći da su spremna tek sa 2-3 godine, podsećajući pritom i da je u američkom društvu teško praktikovati bespelenaštvo kada ne postoji porodiljsko odsustvo od 6 meseci.
„Danas su ljudi šokirani što bespelenaštvo uopšte postoji, a jedini koji su svesni ove tehnike su stari ljudi, koji i pružaju najviše podrške novopečenim roditeljima koji žele da ga praktikuju,“ kaže Rouzmeri.
Deca koja koriste pelene često su satima u kontaktu sa svojim izlučevinama koje iritiraju kožu a dolazi i do infekcija urinarnog trakta i opasnih infekcija MRSA (zlatnom stafilokokokom otpornom na meticilin) koja izaziva apcese, kaže Bender. Kao specijalista za infektivne bolesti dece, on viđa mnogo mališaa koji pate od povratnih infekcija kože i mekih tkiva. „Mada postoje medicinske procedure za lečenje infekcija izazvanih MRSA, najbolji način za prevenciju apcesa je izbacivanje pelena,“ poručuje on.
Samo u SAD godišnje se na otpad baci 3,4 miliona tona jednokratnih pelena kojima treba 500 godina da se razgrade. Pelene koštaju svaku porodicu 1000$ godišnje.
Platnene pelene su manje štetne po okolinu i razvijaju kod dece svest o tome da su mokra, ali zahtevaju puno posla i jednako su opasne po zdravlje bebe.
„Bespelenaštvo zaista zahteva puno truda i posvećenosti na početku, ali je besplatno i ne nanosi štetu prirodi,“ objašnjava bračni par naučnika, dodajući da je potrebno da roditelji budu bolje upoznati sa dobrobitima bespelenaštva preko stručnjaka koji ih upućuju u brigu o deci.
