Današnje majke imaju i drugačije stavove prema određenim pojavama, postoje i novi obrasci vaspitavanja dece, negovanja odnosa sa njima. Nekada je „čvrsta ruka“ bila jedini ispravan način vaspitanja, ističe Katarina, dodajući da je on danas čak i kažnjiv…“Nekada je bilo najvažnije zdravlje deteta, a danas je to sreća deteta. Nekada je bilo važno imati poslušno dete, a danas je važno imati dete osposobljeno za život…“
Ono što ovu razliku produbljuje, ipak, kako kaže Katarina Pribićević, jeste i mogućnost uzimanja i realizovanja slobodnog vremena. „Danas, stiče se utisak, i društveni trendovi u većoj meri odgovaraju na potrebu majke da ostvari svoje potrebe. O tome svedoče ne samo velike online zajednice majki, društvene mreže, već I pojave ustanova poput igraonica za decu gde je majkama omogućeno da se neometano druže, dok se deca igraju…“
McCann istraživanje „Istine o novoj srpskoj mami“ ukazalo na još jednu zanimljivu pojavu, a to je da sve majke smatraju da su eksperti u makar jednoj oblasti roditeljstva. I ovaj podatak se ne razlikuje od podataka dobijenih globalnim istrživanjem. I to je prirodno. Dete je proizvod nas, našeg truda, našeg rada sa njima… I jako je teško prihvatiti da tu ulogu (za koju su majke eksperti), ne obavljamo dovoljno dobro. Sve majke su pomalo narcisoidne i to je sasvim u redu. One zapravo i čine sve kako bi tu bile najbolje.
Kada isto istraživanje uporedite sa onim rađenim na globalnom uzorku, kako kaže njegova koordinatorka u Srbiji Katarina Pribićević, pokazalo je da se potrebe ne razlikuju, već samo mogućnosti. Srpske majke nemaju mnogo šansi da ispune onaj san „have it all“ – što znači biti majka, supruga i uspešna poslovna žena, koja pritom i izgleda savršeno.
„Globalne mame su u večitom trijatlonu gde svim veštinama vladaju jednako i svim obavezama daju jednak značaj, ali to im je omogućila tehnologija, koju su oberučke i bez otpora prihvatile. Ne smemo zaboraviti ni sistem koji dozvoljava nekonvencionalne mogućnosti rada (kao što je rad od kuće). Naša mama, sa druge strane, nema takve mogućnosti, a tehnologiju usvaja sigurno, ali polako. Tako umesto triatlona, ona vlada veštinom ‘Igre Školice’: ona ima iste obaveze, istu količinu vremena u jednom danu, ali ih raspoređuje sasvim drugačije – po prioritetima. Na prvo mesto dolaze deca, porodica i njene obaveze u toj sferi, zatim posao i karijera, a tek na kraju ona sa svojim potrebama.. Dakle, naša mama takođe ulazi u grupu ‘have it all’ mama, ali joj je potrebno više pomoći“.
Novinarka i voditeljka Ivana Zarić kaže da su se žene promenile jer je titula „supermame“, da bi bila opravdana, podrazumevala da majke budu gospodari situacije.
„Činjenica je da je žena stub svake porodice i dalje – i tradicionalno i zato što je u mnogo čemu operativnija od muškarca, ali to ne znači da je u ovom modernom vremenu, sa svim obavezama koje ima, u mogućnosti da organizuje život u svakom trenutku tako da svi budu podmireni i zadovoljni, uključujući i nju samu. Za to su stvarno potrebne supermoći“, ističe Ivana Zarić i konstatuje da savremene majke, ipak, moraju da žongliraju. “
To više nije stvar izbora. Kuhinja je samo jedan mali deo dana, ali mislim da i tate sve više kuvaju, pa pomoći ima. Možda to ne važi baš za širu populaciju, ali činjenica je da se u savremenom društvu poslovi sve više dele – negde iz razumevanja, a negde iz nužde. Mislim da je mnogo veća frustracija moderne mame to što najčešće nema mogućnosti, ni finansijske ni organizacione da detetu pruži sve što bi volela. I što ima veoma malo ili nimalo vremena za sebe. Tu se savremene mame najbolje razumeju. Retko koja uspe da ‘pokrije’ sve što bi želela“.
Ivana, ipak, ne veruje da možemo da se poredimo sa našim mamama, niti misli da smo bolje. Samo je vreme drugačije, sa drugačijim zahtevima i za majke i za decu.
„Imamo potpuno drugačiji dan, stil života, odnose prema stvarima i drugim ljudima. Naše mame su radile od 7 do 15, imale celo popodne i vikende za porodicu. Dani su trajali ‘duže’, imalo se mnogo više vremena da se posveti deci i njihovim potrebama. Naši životi sada su potpuno haotični, organizacija sve manje zavisi od nas, a sve više od raznoraznih okolnosti – posla,saobraćaja… Nismo bolje od naših majki – samo mislim da se mnogo više naprežemo i izlažemo stresovima ne bismo li uspele da izađemo deci u susret. U suštini nam je mnogo teže. Ali, niti verujem u ‘najbolju mamu na svetu’ niti u ‘najbolju decu na svetu’, niti podržavam majke koje to misle i govore. Tek kad deca odrastu i stanu na svoje noge možemo da svodimo bilanse i izvlačimo zaključke šta smo uradili“.
Izvor: Nedeljnik
