U prvom mesecu je dovoljno da, pored prijatnog okruženja u kom boravi, ono što beba gleda bude samo nasmejano lice roditelja. Svetlo treba da bude prigušeno, muzika utišana, glas kojim joj se obraćamo prijatan, a naši pokreti smireni i odgovorajući (ne treba joj se previše unositi u lice).
Kada napuni mesec dana postavljamo vrtešku na krevetac kako bi pratila igračke pogledom kada se probudi. Kada je smirena i naspavana, laganim pomeranjem zvečke i protresanjem da čuje zvuk, navešćemo je da je prati pogledom sa jedne na drugu stranu.
Tek u trećem mesecu možemo uvesti Baby gim sa igračkom, postavljenim na sredinu da bi beba glavu zadržavala u središnjoj liniji. Ako bismo sve ove igračke koristili odmah od rođenja ili stalno bebu stimulisali neodgovarajućim zvukovima i predmetima, ona bi vrlo brzo postala razdražljiva.
Kada beba plače roditelji često počinju da joj nude jednu igračku za drugom u želji da je umire što uglavnom izazove suprotan efekat, beba samo još više plače. Previše podsticaja samo povećava broj informacija koje bebin mozak ne može da obradi.
Ovo se događa i u kasnijim periodima, kada je beba zatrpana igračkama sa kojima uglavnom ne zna šta da radi. Ako uzme igračku i odmah je ostavi verovatno nije dostigla određeni stepen zrelosti da bi mogla da je koristi ili igračka jednostavno nije funkcionalana pa je samim tim beskorisna.
Kada uči da koristi novu igračku treba joj dati dovoljno vremena da je savlada i pomoći joj u tome, najpre pridržavanjem, zatim stalnim dodavanjem kada je ispusti, pokazivanjem šta sa igračkom može da se radi.
U svakom trenutku bebi na dohvat ruke treba du budu jedna, dve, najviše tri igračke. To važi i za bebu koja puzi, sedi ili hoda, sve što je više od toga stvara nered i dovodi do konfuzije kod deteta. Bebin prostor za igru mora da bude organizovan kako bi ona mogla da koristi igračke na pravi način što će omogućiti njen normalan motorni razvoj.
Odrasli nekada ne mogu da obuzdaju svoja osećanja, naročito kada ih je puno i svako želi da pokaže koliko voli bebu pa je neprestano neko drži u rukama, nosi kroz kuću, peva joj, igra se sa njom. Često je tu uključen televizor, stalno joj se obraćaju, nude igračke…
Kada dete raste u ovakvom okruženju može da ima problem sa koncentracijom jer ga stalno neko u nekoj aktivnosti prekida i nudi nešto drugo. Koliko god to naizgled delovalo beznačajno, kasnije može da bude veliki problem u ponašanju deteta kada ne može da se usredsredi na jednu aktivnost jer nije naviklo da započeto i završi. U želji da zabavimo dete ne poštujemo njegove potrebe koje ono samo ima. Ako ne znate šta treba raditi sa detetom a šta ne, dovoljno je da samo zamislite sebe u toj situaciji i biće vam jasno da li i koliko treba da stimulišete dete.
Autor: Snežana Milanović
diplomirani fizioterapeut, senzorno-integracijski pedagog, MarteMeo Therapist/Colleague Trainer, licencirani instruktor IAIM masaže beba i MISP masaže dece.
Osnivač „Centra za korektivnu gimnastiku“ 1997 i suosnivač Kabineta za senzornu integraciju i ranu intervenciju „Senzorijum“ 2017 u Beogradu. Stručni saradnik časopisa Pedijatar i Zdravo dete, brojnih portala namenjenih roditeljstvu i zdravom odrastanju beba i dece.
Kontakt: milanovic.fizio@gmail.com
Izvor: Moj pedijatar
Ceo ovaj text se odnosi na to kad je prva beba. A sta sa ljudima koji imaju jos dvoje troje dece u kuci, kako obezbediti tako savrsene uslove za idealan razvoj?