Razmena osećanja u porodici: Iskrenost produbljuje odnose

Svet osećanja vrlo je složen i tanan. Iako su osećanja od suštinskog značaja za srećan i uspešan život, u školama ne postoji predmet u okviru kojeg se uči kako da s njima postupamo. Osećanja su suštinski deo slike sveta koju nosimo uglavnom iz porodice. Porodica je prvo i najvažnije mesto na kojem se učimo osećanjima, što činimo manjim delom svesno, a većim delom nesvesno. Setimo se da je svesni deo ličnosti samo vrh ledenog brega. O osećanjima se uči pomoću intuicije – kada smo bili deca, »upijali« smo različita osećanja iz svoje okoline, »čitali« ih iz pokreta, izraza lica i podražavali ono što smo videli. Tada nam je bilo dopušteno da neka osećanja ispoljavamo, dok su druga smatrana nepoželjnim, pa smo učili da ih kontrolišemo. Tu školu prolazili smo učeći se na pokušajima i pogreškama i stvarajući emocionalne navike kojih nismo svesni.

Često su nas učili da osećanja ne treba ispoljavati, da ih treba zadržavati u sebi. »Nije lepo« biti ljut, tužan, uplašen, ljubomoran, nervozan, a ponekad čak ni radost i ljubav ne smemo pokazati previše otvoreno. Pošto su nas odrasli učili da nije lepo imati loša osećanja, shvatili smo da ih treba skrivati od drugih, pa čak i od samih sebe. Kada naučimo da neka osećanja nisu poželjna, mislimo da nešto s nama nije u redu ako ih imamo, pa osećamo krivicu i strah da zbog njih nećemo biti voljeni. Tako se odvajamo od svojih pravih osećanja, stičemo lošu sliku o sebi i otuđujemo se od sebe. To je bolan proces. Potiskivanje osećanja postaje tako čin nasilja prema vlastitom biću.

Međutim, ako oslušnemo svoja negativna osećanja, uvidećemo da ona imaju važnu ulogu u našem unutrašnjem životu. Ona su povezana s našim dubokim unutrašnjim potrebama i nalik su na prijatelje koji žele da nam kažu da treba da zastanemo i shvatimo šta nam je zaista potrebno.

Neispoljena ljubav može da nas muči kao i bilo koje drugo potisnuto osećanje. Ona ostaje zatvorena u nama i neostvarena. Ako bismo bili sasvim otvoreni prema drugima i pokazali im svoja osećanja, pokazali bismo i ranjivost, a to ne želimo. Iako se moramo zaštititi kako ne bismo bili povređeni, trebalo bi da razmislimo o tome da li  bi nam život bio bogatiji kada bismo češće i spontanije izražavali sve ono lepo što u sebi čuvamo za one koje volimo.

Neispoljena osećanja sputavaju nas i vezuju. Ona stvaraju napetost, izazivaju u našem telu niz procesa koji utiču na rad pojedinih organa i na organizam u celini. Na primer, kada smo ljuti, to osećanje utiče na čitav naš metabolizam. Ljudski organizam nije mehanički skup delova, već celina u kojoj je sve povezano mnoštvom vidljivih i nevidljivih procesa.

Kada nismo otuđeni od svojih osećanja, taj veliki izvor životne energije napaja nas i višestruko obogaćuje naš život. Treba da  naučimo da ispoljavamo svoja osećanja tako da ne povređujemo ni sebe ni one oko sebe. Važan korak u tom učenju jeste razvijanje svesti o svojim i tuđim pravim potrebama.