Istraživanja pokazuju da je jako važno da decu naučimo da regulišu emocije. Da ih na taj način možemo opremiti jako bitnim alatima i da ih na neki način možemo zaštititi.
Naravno da osećanja ne treba potiskivati, ali toliko insistiranje na njima zapravo će kod deteta stvoriti utisak da je to nešto strašno važno, nešto o čemu treba stalno misliti. Dok, zapravo, čovek 99% vremena ne oseća nikakve posebne emocije.
Postoji jaka veza između našeg kontakta sa tugom i naše sposobnosti da budemo radosni.
Deca moraju biti svesna da su negativne emocije deo života, a osnovna lekcija koju treba naučiti je da ponekad morate delovati upravo suprotno od onoga što osećate.
Roditelji koji krče put svom detetu kroz život, uvek iz najbolje namere, trudeći se da nikada ne oseti nezadovoljstvo, zapravo detetu ne čine uslugu.
Dečacima u našem društvu često se govori kad plaču: „Ajde, šta plačeš, pa ti si dečak.“ To nije dobra poruka jer treba da znaju da su sva osećanja dozvoljena
Prepoznavanje kada je neko neželjeno ponašanje kod deteta reakcija na sredinske uslove, odnosno kad je deo razvojne faze ili imitacija nekog ponašanja, omogućava nam da na njega reagujemo blaže i sa više saosećanja.
Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su „slamku spasa“ u vidu raznih „gurua“, alternativnih „terapija“ i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života.
Roditelji koji stalno glume da su srećni, čineći to za dobrobit svog deteta, zapravo detetu nanose više štete nego dobrog.
U svetu gde je zadovoljenje sopstvenih potreba primarani cilj, empatije gotovo da nema ali je ipak veoma poželjna osobina. Zato je od posebnog značaja da buduće generacije naučimo šta znači imati empatiju i kako ona pozitivno utiče na ljude.
