Skidanje pelena jedna je od onih velikih prekretnica. I (skoro) svaka mama se tom trenutku raduje i istovremeno od njega strepi, pitajući se kako će to da izvede. (Tate, nema ljutiš, oni među vama koji su aktivno učestvovali u tom procesu verovatno mogu da se izbroje na prste jedne ruke.)
Sve knjige o roditeljstvu pune su saveta na tu temu. I čitajući ih, shvatate da stručnjaci za odgajanje dece izgleda podrazumevaju da ćete u rekordnom roku uspeti malu osobu da naučite da vas obavesti na vreme kad joj se piški ili kaki, uprkos činjenici da dotična mala osoba nije još čestito ni progovorila i da njeno životno iskustvo, do trenutka kad počnete da ‘skidate pelene’, govori da se piški ili kaki opušteno, gde god i kad god se poželi. Pošto mala osoba nosi pelene, jasno.
Ako na to dodate i babe, tetke, komšinice i drugarice koje imaju odraslu decu, pa su zaboravile kako to u stvari izgleda, koje vas izlažu „šta čekaš“ i „vreme je“ i „veliki/velika je već za pelene“ pritiscima, jasno je da ćete biti pod tolikim stresom da ozbiljno rizikujete da vas zvekne srčka. Ok, možda ne baš infarkt, ali anksioznost svakako postaje realna opasnost.
Kako da znate kad je vreme da o’ladite malo? Evo nekoliko signala koji ukazuju da ste pod ozbiljnim stresom:
Sve vreme ste kao na iglama. „Opusti se malo, niko nije krenuo u školu u pelenama“, kazaće vam ona jedna, posebna prijateljica, ona što zna kako vam je i pre nego što progovorite.
Da, mislite vi, ali šta ako moje dete bude prvo? Uostalom, ponekad se desi i da čitate u novinama neki tekst o lenjim roditeljima čiji petogodišnjak još ne ide na nošu… I ne možete da se oduprete panici kad pomislite da biste i vi mogli da budete jedan od tih slučajeva za koju godinu.
Ponašate se kao poremećeni papagaj. „Je l’ ti se piški“, „reci mami je l’ ti se piški“, „hoćeš reći mami ako ti se bude piškilo“, „nemoj da zaboraviš da kažeš mami ako ti se piški“, „je l’ ti se piški“, „reci mami je l’ ti se piški“, „hoćeš reći mami ako ti se bude piškilo“, „nemoj da zaboraviš da kažeš mami ako ti se piški“, „je l’ ti se piški“… I tako po ceo dan, svakog budnog trenutka, DANIMA.
Očaj preti da prevlada. Gde god da se nađete (u gostima, u restoranu, u kafiću) prvo se raspitujete gde je toalet uz panični osmeh koji preti da preraste u facijalni grč.
 svaka mama se tom trenutku raduje i istovremeno od njega strepi, pitajući se kako će...){kind=link}
Ima dece koja i u skolu krenu sa pelenama i to nema nikakve veze ni sa cijom lenjoscu… nego sa detetovim zdravljem. Obratite paznju i na to, ako vam se ucini da sve preeedugo traje i traje i traje i nema pomaka. Nas su slali i na magnetnu rezonancu i na urodinamicka ispitivanja i lecili dete od nocnog mokrenja i sta sve nisu… i nista. Dete je poslo u skolu a pelene su i dalje prisutne… Nekoliko fals dijagnoza, 4 razlicita leka koja ne pomazu… tako da, ne osudjujte odmah kad vidite da je neko razlicit, ne znate zasto je to tako… u nasem slucaju ne znaju ni doktori.