Piše: Džulija Enders
Važna faza našeg varenja odvija se u tankom crevu jer je njegova velika površina pogodna za fino usitnjavanje hrane. Ovde se odlučuje da li podnosimo laktozu, šta je zdrava hrana, ili koja hrana izaziva alergije. Naši probavni enzimi u poslednjoj etapi rade kao sićušne makazice: seckaju jelo sve dok ono ne dobije zajednički imenitelj s našim telesnim ćelijama. Trik prirode je u tome da se sve žive stvari sastoje od istih osnovnih materija: od molekula šećera, aminokiselina i masti. Sve naše namirnice potiču od živih stvorenja – prema biološkoj definiciji tome pripada kako jabukovo drvo tako i krava.
Naše telo voli slatke stvari
Molekuli šećera mogu da budu povezani u kompleksne lance. Tada više nemaju sladak ukus i onda su ugljeni hidrati u namirnicama kao što su hleb, testenina ili pirinač. Ko vari krišku tost hleba, posle enzimskog razgrađivanja kao krajnji proizvod dobija sledeći rezultat: istu količinu molekula šećera kao da je pojeo nekoliko kašičica belog šećera. Jedina razlika je u tome što šećeru ne treba enzimska prerada, nego već tako usitnjen stiže u tanko crevo da može direktno da dospe u krv. Previše čistog šećera odjednom zaslađuje našu krv na kratko vreme.
Šećer iz izuzetno belog tost hleba enzimi relativno brzo svare. Kod hleba od celih zrna to se dešava mnogo sporije! Takav hleb se sastoji od posebno komplikovanih lanaca šećera koji moraju da se razgrađuju komad po komad. Zbog toga crni hleb od celog zrna nije kalorijska bomba, nego depo šećera koji čini dobro. Uzgred rečeno: u slučaju iznenadnog zaslađivanja, telo mora da reaguje mnogo snažnije kako bi povratilo zdravu ravnotežu. Tada aktivira velike količine hormona, pre svega insulin, što utiče na to da se telo posle ove vanredne akcije oseća umorno. Ako se šećer ne prihvati prebrzo, onda predstavlja važno gorivo. Tada možemo da ga koristimo kao gorivo za naše ćelije, a u određenim strukturama i za proizvodnju slatkog omotača – glikokaliksa na našim crevnim ćelijama.
Uprkos tome, naše telo voli slatke stvari, jer onda štedi na radu – pošto se one brže apsorbuju kao i zagrejani proteini. Uz to, šećer se neverovatno brzo pretvara u energiju, a to ubacivanje energije mozak nagrađuje prijatnim osećanjima. Ipak postoji zamka: još nikada u istoriji čovečanstva nismo morali da izlazimo na kraj s toliko enormnom ponudom šećera. U američkim samoposlugama već je u oko osamdeset procenata prerađevina dodat šećer. Dakle, evoluciono-tehnički naše telo je upravo otkrilo skrovište za slatkiše i nesvesno se prejeda pre no što se sruši na sofu od šećernog šoka ili bolova u stomaku.
I kada znamo da je preterano konzumiranje slatkiša nezdravo, ne možemo da uzmemo za zlo svojim instinktima kada prorade s oduševljenjem. Ako jedemo previše šećera, jednostavno ga skladištimo za teška vremena. Naposletku, to je praktična stvar. S jedne strane završavamo to tako što ga opet oblikujemo u dugačke lance šećera i skladištimo ih u jetru kao takozvani glikogen, s druge strane ga prerađujemo u masnoću i u masno tkivo. Šećer je jedina materija koju naše telo s neznatnim naporom koristi za proizvodnju masnoća.
Skladište glikogena je potrošeno posle izvesnog vremena provedenog u džogiranju – uglavnom kada čovek pomisli: upravo osećam napor. Zbog toga psiholozi za ishranu savetuju da se sport upražnjava makar sat dnevno ako se želi sagorevanje masnoća. Najranije posle prvog malog učinka dragocene rezerve su istrošene. Možda se ljutimo zbog toga što nije odmah nestalo sala sa stomaka – ali naše telo ne razume tu ljutnju, jer ljudske ćelije visoko cene masnoću.
Gram sala na stomaku – osiguran život.
Od svih čestica hrane masnoća je najefikasnija i najvrednija supstanca! Ti atomi su tako zbijeni jedni uz druge da masnoća po gramu – u poređenju s ugljenim hidratima i proteinima – može da objedini dvostruko više energije. Koristimo je za oblaganje svojih nerava, nalik plastičnom omotaču električnih kablova. To oblaganje nas čini tako hitrim misliocima. Pojedini važni hormoni u našem telu sačinjeni su od masnoće, a na kraju krajeva i svaka naša ćelija je obložena membranom od masnoće, čime je posebno zaštićena i neće se uzaludno potrošiti čim potrčimo. Ukoliko bi zavladala glad – a u prošlim milenijumima ih je bilo mnogo – gram sala na stomaku predstavlja osiguran život.
Masnoća je nešto posebno i za naše tanko crevo. Za razliku od ostalih hranljivih materija, ne može se jedno- stavno preuzeti iz creva u krv. Masnoća nije rastvorljiva u vodi – odmah bi zapušila majušne krvne sudove u resicama tankog creva i plivala bi u velikim žilama poput ulja na površini vode za špagete. Zato se prihvatanje masnoće odvija drugačije: preko našeg limfnog sistema. Za krvne sudove su limfni sudovi nešto kao Robin za Betmena. Svaki krvni sud u unutrašnjosti tela praćen je limfnim sudom, kao i svaka i najmanja žilica u tankom crevu. Dok su krvne žile debele i crvene i junački pumpaju hranljive materije u naše tkivo, limfni sudovi su tanki i belo-prozračni. Vraćaju upumpanu tečnost iz tkiva i transportuju imunološke ćelije kako bi se ove svuda pobrinule za našu dobrobit.
Limfni sudovi su tako vitki jer nemaju mišićne zidove kao naše krvne žile. Često rade prosto pod uticajem gravitacije. Zbog toga su nam, kada ujutru ustanemo, natečene oči. Naime, u ležećem položaju gravitacija nema mnogo toga da ustrojava, mali limfni sudovi na licu bezazleno su otvoreni, ali tek kada se uspravimo, tečnost iz krvi, koja je tokom noći transportovana dovde, može putem limfnih sudova da teče naniže. (Posle dugog hodanja unaokolo, naše potkolenice nisu pune tečnosti zato što pri svakom koraku mišići nogu stiskaju limfne sudove i tečnost iz tkiva se potiskuje naviše.) Svuda u telu limfa uglavnom važi za potcenjenog slabića – osim u tankom crevu. Tu ona ima svoj veliki nastup! Svi limfni sudovi se tu sabiraju u primetno širok sud, gde se može sakupiti sva svarena masnoća bez opasnosti da se on zapuši.
Dobra masnoća, loša masnoća
Taj sud ima gotovo moćno zvučno ime – duktus toracikus! On se može predstaviti ovim rečima: „Živeo duktus jer je zaslužan što nam je dobra masnoća tako dragocena, ali i loša toliko štetna!“ Ubrzo posle obroka bogatog masnoćom u duktusu je toliko masnih čestica da tečnost više nije prozirna, nego bela poput mleka. Zato se duktus naziva i mlečni grudni kanal. Imaju ga i muškarci i žene. Kada se masnoća nakupi u duktusu, stvara se luk od stomaka kroz dijafragmu direktno u srce. (Ovde se istovari sveukupna tečnost iz nogu, očnih kapaka, kao i creva). Dakle, plemenito maslinovo ulje kao i jeftina masnoća za friteze direktno se ulivaju u srce. Nema prethodnog okolnog puta preko jetre – kao kod svega ostalog što svarimo.
Oslobađanje od opasne, otrovne, loše masnoće nastupa tek onda kada ju je srce snažno upumpalo i kada kapljice masnoće putem krvotoka slučajno stignu u jetru. U jetru dotiče prilična količina krvi, zbog čega je velika verovatnoća da će se ovaj susret dogoditi ubrzo – ali su pre toga srce i krvni sudovi nezaštićeni od isporuke koju su Mekdonalds i kompanija ponudili po povoljnim cenama.
