Gde sam pogrešila pa moje dete ne voli da čita?!
Šta radim naopako pa je moje dete tako plašljivo?
Kako sam doprinela njegovoj preteranoj pedantnosti?
Nema roditelja koji se danas ne oseća krivim i zabrinutim zbog neke osobine svog deteta. Zašto je tako?
Ranije su roditelji imali i po desetoro dece. Podižući toliko potomstvo, kroz život bi puno naučili o tome koliko je naš uticaj na decu ograničen. Ona se rađaju sa “ličnošću” i svaki pokušaj da ih modelujemo po svojoj zamisli, kao da su od plastelina, na kraju se završi neuspehom. Znali su i da ta ličnost sa kojom se rađaju ima dosta toga zajedničko sa ličnošću njih samih, da “iver ne pada daleko od klade” i da deca nasleđuju mnoge naše osobine, i to naročito one koje nas najviše nerviraju.
Danas roditelji nemaju toliko iskustva, a narodne mudrosti su zaboravljene. Gutamo knjige o roditeljstvu i intravenski smo priključeni na savete sa interneta. Sa toliko informacija i teorija, kako da ne poverujemo da se deca zaista mogu oblikovati kao plastelin? Kao da je sve moguće i ostvarivo, ako samo dovoljno naučimo i studiozno primenimo na našim čedima.
To je sa jedne strane dobro. Svesni smo da je važno kakvi smo roditelji i da možemo da načinimo priličnu štetu svojim nemarom ili surovošću. Sa druge strane, stvara veoma nerealna očekivanja kod roditelja, što izaziva osećaj krivice (šta radim pogrešno?) ili se lomi preko leđa dece koja ispadaju kriva što nisu onakva kakvom su ih mama i tata zamislili.
Tako, na primer, kada dete iz porodice u kojoj se puno čita – voli knjige, svi misle da je to isključivo rezultat truda roditelja, a nikom ne pada na pamet da je možda samo “povuklo” na njih, i da oni nisu radili ništa drugačije nego na hiljade drugih roditelja, koji nisu uspeli da zainteresuju svoju decu za čitanje. I koji krive sebe za svoj neuspeh. Ili, što je još gore, krive svoju decu.
Ni prazan list, ni uklesano u kamenu
Iako je pitanje da li smo mi više plod naših gena ili našeg odgajanja predmet stalne višedecenijske debate u nauci, neki koncenzus je da je odnos najverovatnije pola-pola. Literatura je prepuna neverovatnih primera toga, koliku sličnost ispoljavaju jednojajčani blizanci koji su razdvojeni na rođenju i usvojeni u različite porodice, odrasli u drugim gradovima i drugačijem okruženju. Iako se nikad nisu upoznali, njihovi identični geni čine da često završe sa istim brojem dece, supružnicima koji se isto zovu, radeći iste poslove, pušeći istu marku cigareta, vozeći iste automobile. imajući iste tikove, iste hobije:
“Blizanci muškarci, koji žive u Nju Džerziju, prvi put su se upoznali kao odrasli. Otkrili su da obojica volontiraju kao vatrogasci, vole lov, oženili su devojke koje se isto zovu, obojica piju Badvajzer pivo i to tako što mali prst podmetnu ispod krigle. ‘Nosimo iste brkove,’ kaže jedan, ‘iste zulufe, čak i iste naočare’. Drugi par blizanaca upoznao se sa devetnaest godina. Obojica su osvojili boksersko prvenstvo, i bavili se umetnošću. Čak su imali karijes na istim zubima. Treći par blizanaca, koji se upoznao kasnije u životu, delio je ekstremnu sklonost kameleonskom podražavanju drugih – iako međusobno različiti, bili su neverovatno slični najbližima u svom okruženju. Četvrti par je otkrio da vole da praktikuju istu bizarnu šalu na drugima. Peti par blizanaca delio je istu fobiju od vode i na isti način su izlazili na kraj sa njom – u more su ulazili unatraške, okrenuti leđima vodi,” samo su neki od primera navedenih u knjizi: “Becoming Attached: First Relationships and how they shape our capacity for love.”
Šta u praksi znači tih “pola-pola” za roditelje?
Znači da se deca ne rađaju kao prazan list papira na kome mi možemo da ispišemo šta nam je po volji, ali ni kao uklesani natpis u kamenu na koji roditelji nemaju nikakvog uticaja. Svako dete je jedinstvena kombinacija gena koje nasleđuje, i koji značajno utiču na njegovu buduću ličnost, ali koji se i različito ispoljavaju u zavisnosti od uticaja okruženja.
To će dobro ilustrovati još jedan primer iz literature: identični blizanci su razdvojeni na rođenju, usvojeni u različite porodice, i obojica su patili od nekih opsesivno-kompulsivnih crta, između ostalog, imali su potrebu da stalno ribaju svoje ruke “do krvi”. I što je posebno zanimljivo, obojica su za ovu osobinu krivili svoje pomajke – prvi je smatrao da je opsedutost čistoćom i tačnošću njegove, uticala da i on postane opsesivac, a drugi je krivio ekstremni nemar i neurednost svoje pomajke, koja je u njemu provocirala suprotno ponašanje. Istina je verovatno u tome da su ova dva ekstremna okruženja uticala da se njihovi već postojeći geni ispolje u ekstremnom obliku. Dakle, da su nekim umerenim roditeljskim pristupom njihove urođene neurotične sklonosti mogle biti ublažene, ali vrlo verovatno ne i potpuno poništene.
Da li sva deca reaguju na preterano uredne ili neuredne roditelje tako što postaju čistunci? NE. To znaju svi roditelji koji otkriju da isti pristup koji je kod prvog deteta imao odlične rezultate, kod drugog uopšte ne radi, i da nije stvar u tome da oni “kidaju” roditeljstvo, već da su na genetskoj lutriji prvo izvukli dete blažeg i prilagodljivog temperamenta.
Suština je: krajnji ishod nije nešto što možemo samo da odlučimo, isplaniramo i sprovedemo. Deca nasleđuju mnoge naše osobine, i to naročito one koje nas najviše nerviraju, a ne naslede baš ono što želimo – a tada sledi obrnuta priča – neuredno dete koje izluđuje pedantnog roditelja, razbašureni sanjar i romantičar kog njegovi trezveni i savesni roditelji ne mogu da shvate.
Da li to znači da ne treba uopšte da se trudimo, već da se prepustimo prirodi i kažemo – takvo je – kakvo je? Ne. Ne znamo šta naše dete sve može ili ne može. Zato je na nama da pružimo podsticajno i podržavajuće okruženje, ali i da prihvatimo da to prosto ne mora da bude presudno. Surova istina je da deca često više liče na nas – nego na naše želje.
Izvor: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
