„Moraš znati odakle dolaziš i ko su ti preci. Najmanje tri kolena unazad da znaš da izdeklamuješ. Čuvaj zemlju koja ti je ostavljena, ne samo zbog prošlosti koja je na njoj nastala, nego i za buduće generacije. Nikad se ne zna šta može da se desi, pa da se svi vrate na dedovinu.“
Deca ne prestaju da zadivljuju svojom sposobnošću da primete najvažnije stvari. Ona gledaju na svet bez konvencija i odmah shvataju suštinu.
Okrugla, malena starica sa minivalom na glavi, priča mi o Nemcima i upalama pluća i kajmaku sa osmehom na licu. Onda odjednom shvatih da ni meni više nije tako loše…
Da to je baba koja je živela za decu, život o kojem mi maštamo i slasti života koje priželjkujemo njoj nisu padale na pamet. Ona je želela samo jedno, da joj deca budu dobro.
Bili su tu, da uskoče i pomognu, od samog početka. Šta god da zatreba, kad god da zatreba. Našu decu su, od prvog dana, zavoleli kao svoju, dajući 100% sebe uvek kada su uz njih.
Baba je majka jednog od tvojih roditelja koja živi na selu. Baka je majka jednog od tvojih roditelja koja živi u gradu, najčešće u zgradi.
Imati unuke pravi je dezert života, pročitala sam jednom. Gledajući svoje roditelje kako u mojoj deci uživaju, potpuno shvatam ovu izreku. I to, baš uživaju. Upijaju svaki trenutak, kao da se boje da ne propuste nešto jako važno. I razumem zašto je to tako. Negde su ostali željni nas, svoje…
Tada je to bila samo igra, a sada shvatam da me je od malih nogu učila samostalnosti, što je „zapovest broj jedan“ velikog pedagoga Marije Montesori.
Osamdesetih godina, američki antropolog Kristen Houks i njeno dvoje kolega su na severu Tanzanije, našli čuvenu “hipotezu o bakama”, koja kaže da starije žene ne pomažu samo unucima, već im i produžavaju život i podaruju bolje zdravlje. Tek sada, u doba kada penzioneri postaju najbrojnija “kasta”, ova teorija dobija na značaju
Svako dete bi trebalo da ima jednu ovakvu babu, koja ume da zabavi i nauči, i koju ipak ne može da zameni nijedan vrtić.
