Мoja baba Draginja je mnoga svoja sećanja počinjala sa „Kad sam bila žena…“ Kad je dočekala da se konačno ugojim, rekla je: „Muči, sad si donekle žena.“ Znala je da kaže: „To je žena, sinko, u nju razvrgneš oči ko šokačke blagovijesti.“
Imala je Draginja neku svoju neobičnu gradaciju kad te ocenjuje: koliko si žena. Prežgoljava, pretiha, premlada, prestara, prezapuštena – odmeri te i upiše ti u tefter procenat ženstva.
Za moju je Draginju ŽENA značilo raskoš u svakom pogledu, baš kao i ČOEK. I čoek si mogao biti u procentima. Dozvolio si sebi da se poguriš, da divaniš tiho, da ne gledaš u oči kad pričaš, da nisi duhovit i nemaš šarma, da si zarozan i nepočešljan, da imaš para a nemaš stila, da imaš stila a nemaš para da ga podrže – baba samo upisuje u tefter procente, i radi joj pritom onaj njen poznati čkilj pred kojim je svima neprijatno.
Čkilji baba na tebe a ti instinktivno skidaš nevidljivo trunje sa svoje osobe. „To ti je nekvi brkca, kukavac, gleda ko miš iz posija“ – odmah znaš u koju ga je kategoriju baba upisala. „A lijepa ti je kuma, sinko, li-je-pa! Že-na!“
Žena je za moju babu bila jedrina, pamet, duh, okretnost, volja, radinost, strast.
Ženin posao je da zauzme sav prostor oko sebe i da onda u nju razvrgneš oči ko šokačke blagovijesti (do dana današnjeg nemam pojma šta to znači, al zvuči toržestveno). Malo je njih zadovoljavalo taj kriterijum. Ja sam dobacila dopola. Obožavala me, odrasla sam na njenim ramenima, ali čkilj mi svejedno nije išao u prilog. Kriterijum je kriterijum.
Moja ga je baba, po sopstvenom osećanju, zadovoljavala do nekih godina. Zato je uvek, kad su te godine prošle i završilo se doba cvetanja, sa punom svešću priču počinjala sa: „Dok sam ja bila žena…“
O feminizmu baba nije znala ništa, a vek je provela ravnopravna sa muškarcima pored sebe. Za osmi mart nije marila. Žena se ne bavi takvim tricama, ona zauzima prostor svakog dana u godini. Za nju je svaki dan šokačka blagovijest.
Piše: Monja Jović
