Dolazim do muža i kažem: zažmuri i zini. Za čas me posluša, pa otvori oči. Krijem šaku iza leđa. Smejemo se. Stojimo na dvorištu i jedemo jagode žmureći oboje.
Kolegu profesora iz Bačke Palanke je pretukao učenik. Danas su u tom gradu organizovani protesti. Ne rade škole. Podržali su ih roditelji. Sindikati su izdali saopštenje.
Ne mogu da ćutim. Bocnu me Aleksa i Danica. Žignu me očeve mokre patike i mamina crna marama nad knjigom. Ja sam profesor. Jer su oni tako hteli. I znali. Imali moć. I slobodu. I motikom je branili.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
