Sticaj nesrećnih okolnosti doveo me je u situaciju da po bolnicama i čekaonicama provedem celu godinu kao pratilac bolesnim roditeljima. I to je hod po mukama u svakom smislu jer se neprekidno krećeš između stanja očaja, bespomoćnosti i fizičke iscrpljenosti, a onda toneš u potpunu tupost i odsustvo bilo čega racionalnog.
Poslednji su dani raspusta. Sve se obavilo i namirilo. Ritualno raspremanje kuće pre praznika, kuvanje po željama i običajima, dočekivanje dece i novo raspremanje i raščišćavanje, vraćanje kuće u rutinu svakodnevnice.
Najavila se eksterna i u školi je počeo haos. Višemesečni. Sve se proverava i upodobljava iako radim u školi gde se vrlo vodi računa o svakoj vrsti evidencije. Ne priča se ni o čemu drugom. Samo o eksternoj.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
