Optuživanje drugih i nepreuzimanje krivice za sopstvene postupke može roditelje da dovede do ludila. Evo kako da ih naučite da ne traže opravdanja i ne okrivljuju druge za svoje postupke.
Na ovaj način nije bilo vikanja, vređanja ali je dečko naučio da svoje svari vrednuje i čuva i da je “teško” doći do novca.
Može li se preceniti uloga roditelja i vaspitnog uticaja ovih na razvoj osećanja odgovornosti kod dece? Ne može, što ne znači da treba sve što se razvije dobro ili/i rđavo kod deteta svaliti na pleća često neukih, uplašenih, ali i neodgovornih roditelja.
Počevši od obdaništa, zadaci moje dece bili su da se sete da ponesu užinu, knjige, domaći, da vrate knjige u biblioteku, da poštuju školska pravila. Nikada to nije bio moj zadatak.
Nekoliko načina kako da popravite samostalnost i kempetentnost u učenju i podstaknete njihovu glad za znanjem:
Stavljamo ih pod stakleno zvono i činimo sve što možemo da otklonimo opasnosti umesto da decu opremimo veštinom kritičkom mišljenja kako bi sama mogla da se nose sa opasnostima i ublaže ih.
Da bi decu naučili odgovornosti moramo da im, uprkos njihovom otporu, nametnemo određene dužnosti. Naravno da dečje dužnosti moraju da budu razumne, u skladu sa detetovim sposobnostima, uzrastom i zrelošću.
Uvek sam se pitala po kojim kriterijumima neke poslove namećemo deci, a od nekih ih oslobađamo?
