“Koliko sam ti puta rekla da to ne radiš?”
“Zar ti misliš da ja imam para ko blata?”
“Tačno sam znala da će se to dogoditi!”
Da li se prepoznajete u nekim od ovih rečenica? Ja da. Mada na moju veliku radost sve ređe ih upotrebljavam. Zašto? Jer sam postala mudrija. Kako? Evo ovako…Pisala sam već da nas deca više gledaju nego što nas slušaju i to je baš tako. A da li smo se ikada zapitali koliko puta smo pogrešili u nečemu i nismo sebe krivili a kada dete pogreši krene paljba? Često krene i etiketiranje dece kao npr. “Baš si glup!”, “Od tebe se drugo i nije moglo očekivati!”, “Smotanko jedan!”,…Strašno! Kada to čujem dođe mi verujte da mlatnem nečim tog oca ili majku. Da li se oni ikada zapitaju jesu li oni bezgrešni, jesu li dali dobar primer detetu, kakav će to ožiljak ostaviti na duši deteta,..? Često se ne zapitaju. Jer da se zapitaju, shvatili bi da greše. Krenule bi im suze od tuge što vređaju svoje dete.
Dete je nešto najdragocenije što nam je život dao. Deca su nevina bića koju trebamo učiti pravim vrednostima, lepoti, ljubavi,…da slede svoje snove, da je ljudski pogrešiti ali i ispraviti grešku,…Oni su naši učitelji. Deca nas uče da trebamo uživati u životu, ne brinuti zbog gluposti, maštati, verovati u čuda,…Oni su nežni, oni iskreno vole, iskreno plaču, od srca nas ljube,…pa kako neko ima srca da im kaže ružne reči i vređa ih? Neko će reći da su neka deca gruba, tuku se, stalno su besna. Da, ali to su samo tužna i nesrećna deca. Deca koja ne dobijaju ljubav već samo kritike, deca koja imaju svaku igračku ali nisu sa roditeljima otišla ni na jedan izlet, park ili pročitali knjigu. Treba razumeti tu decu i pružiti im ono što im nedostaje, a to je ljubav i pažnja.
Pitate se kako “kazniti” dete koje je ygrešilo a ne vređati ga? Ovako…
I…sta je tu novo i „veliko otkrice“ u metodologiji vaspitavanja dece- moraju da postoje licna odricanja kao posledica sopstvene odgovornosti, sasvim razumljivo i odvajkada u primeni. Zaista biste morali voditi racuna u kojoj meri objavljujete nesto sto je ocekivano, ocigledno, vrlo svakidasnje. I jos nesto- posto autorka u gotovo polovini teksta uci citaoce sta su i kakva su deca i koja je njihova priroda, a sve za njihovu dobrobit, kao i dobrobit i srecu cele porodice pa i drustva, svakako (sa tim se slazem, naravno), trebalo bi da pravilo bude da dete nosi svezi i, zasigurno, zdraviji sendvic od kuce, nego da kupuje „smece“iz pekare, a ne obrnuto- sendvic kao „kazna“.
Kao autor ovog teksta imam potrebu da nešto razjasnim. Kao prvo hvala sajtu „Detinjarije“ što su ga podelili. :) Kao drugo, nešto što mi smatramo da je očekivano i očigledno i nije baš tako. U svom okruženju sam videla mnogo primera gde roditelji ne razmišljaju na ovaj način, nego kupuju i kupuju do iznemoglosti a decu baš briga. Smatram da je tekst mnogima koristan, bar sam ga ja pisala s tom namerom. Što se tiče pekare, nisam pristalica radikalnih mera. Iz tog razloga, a i znajući da je sve zabranjeno najslađe, nisam deci branila niti pekaru niti čokoladu i slično. Trudim se da decu hranim zdravo a opet stariji sin će pre poleteti na pekaru ili tako neko testo a mlađi na salatu. No da ne odem od onog što želim poručiti. Poenta „kaznenog sendviča“ nije da sendvič bude kazna a pekarski proizvod nagrada već pošto više voli da kupi užinu jer i drugari kupuju pa je to in, on je dobio sendvič. Inače dozvolim dva puta nedeljno da se kupuje užina a tri puta nosi od kuće. U krajnjoj liniji svi mi idemo u pekaru,makar po hleb. Sve što radiklano branimo deci, oni još više žude za tim i čim se dokopaju džeparca otići će u pekaru. Moramo biti dobri pedagozi i diplomate sa decom i sve je ok. 🙂