Imamo generaciju dece koja odrasta u zatvorenom prostoru, uz laptop, telefon, video-igrice, 20 dečjih kanala. I to je dete kom niko ne treba, za igru su mu ekrani dovoljni.
Ono što možemo je da ih usmerimo na sadržaje koji će kod njih razviti dobre osobine i učiniti da nešto novo i korisno nauče.
U bioskopu Balkan u utorak 1. januara, otvara se izložba “ Anegdote”, autora Marka Crnobrnje u organizaciji Fondacije Saša Marčeta.
To je božansko: sloboda, igra. To je jedino dostojno bogova: igrati se.
Kroz igru, deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti, stvaraju i održavaju prijateljstva.
Moj sin se sam penje na vrh penjalice u parkiću. Zatim prebaci nogu, jednu po jednu, i spusti se s druge strane. Ne znam koliko se puta desilo da mi neka mama/baka priđe i kaže: „Vaš sin se popeo na vrh penjalice. Pazite da ne padne.” Dešava se to i…
Australija, Kanada i Švedska takođe rade na uvođenju rizika u dečiju igru, za razliku od dosadašnje filozofije nulte tolerancije.
Pristigle fotografije pokazuju da deca itekako mogu dase zabavljaju i bez pametnih telefona, igrica i interneta.
Kroz igru deca na razvojno adekvatan i terapijski moćan način uče da grade odnose sa odraslima, da razvijaju kritičko mišljenje, uče načine na koje mogu rešavati različite vrste problema, uče se socijalnim veštinama, regulišu sopstvene emocije…
Pravljenje skrovišta i kućica nije samo obična dečja igra, već poriv koji dele svi mališani i koji je prirodan deo razvoja
