Odgovorno tvrdim da je svaka vrsta igre loptom ili misaone igre bolja od bilo koje video-igrice. Čak i od onih strateških za koje mnogi veruju da su za decu dobre.
Imamo generaciju dece koja odrasta u zatvorenom prostoru, uz laptop, telefon, video-igrice, 20 dečjih kanala. I to je dete kom niko ne treba, za igru su mu ekrani dovoljni.
Ono što možemo je da ih usmerimo na sadržaje koji će kod njih razviti dobre osobine i učiniti da nešto novo i korisno nauče.
U bioskopu Balkan u utorak 1. januara, otvara se izložba “ Anegdote”, autora Marka Crnobrnje u organizaciji Fondacije Saša Marčeta.
To je božansko: sloboda, igra. To je jedino dostojno bogova: igrati se.
Kroz igru, deca razvijaju svoje psihičke, intelektualne, emocionalne, društvene i moralne sposobnosti, stvaraju i održavaju prijateljstva.
Moj sin se sam penje na vrh penjalice u parkiću. Zatim prebaci nogu, jednu po jednu, i spusti se s druge strane. Ne znam koliko se puta desilo da mi neka mama/baka priđe i kaže: „Vaš sin se popeo na vrh penjalice. Pazite da ne padne.” Dešava se to i…
Australija, Kanada i Švedska takođe rade na uvođenju rizika u dečiju igru, za razliku od dosadašnje filozofije nulte tolerancije.
Pristigle fotografije pokazuju da deca itekako mogu dase zabavljaju i bez pametnih telefona, igrica i interneta.
Kroz igru deca na razvojno adekvatan i terapijski moćan način uče da grade odnose sa odraslima, da razvijaju kritičko mišljenje, uče načine na koje mogu rešavati različite vrste problema, uče se socijalnim veštinama, regulišu sopstvene emocije…
