“Neka deca ne biraju sport prema tome šta drugi očekuju od njih, već prema tome gde se osećaju slobodno, prihvaćeno i radosno. Jer igra ne pita ko si, koliko si brz, da li si dečak ili devojčica i hoćeš li jednog dana osvojiti medalju. Ona samo želi da se igra.”
Roditelji koji su spremni da uđu u detetovu igru, ne kao vođe, nego kao pažljivi saputnici, postaju saveznici u njegovom emocionalnom svetu. Kroz nežna, otvorena pitanja mogu dobiti uvid u ono što se dete doživljava iznutra.
Roditelji često žele da pomognu detetu da razvije koncentraciju, bolje pamti ili razmišlja logično. A istina je – dete sve to može da nauči, i to bez svesnog "učenja". Ključ je u igri.
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
