Dobronamrni neznanci su izuzetno rasprostranjena vrsta u populaciji, naročito među starijim osobama ženskog pola, poznatijim i kao „zadušne babe“. Ima ih svugde i u principu ste sasvim nesvesni njihovog postojanja i brojnosti sve dok i sami ne dobijete decu.
Šta se desilo sa devojčicom kratke kose, u farmericama i kariranoj košulji, koja se pentra po drveću i koja ne mari za klasičan pojam žensvenosti? Poslednjih decenija podvrgnuta je princezifikaciji pa sada, umesto da se vere po drveću, mora da pazi da joj ne padne kruna s glave.
Da li je naša potreba i težnja da uvek budemo savršeni roditelji činilac koji deci u kasnijem životu odmaže?
Šta se desilo sa devojčicama veštih prstića, razvijene mašte i prostornih veština, koje su se ponosile svojim Lego kreacijama na oglasima iz 70-ih? Ništa, jednostavno su proterane iz “Lego grada”…
Zašto Švajcarci, koji su mnogo bogatiji od nas i mogu da dižu vrtiće sa pet zvezdica, svoju decu šalju da dane provode u šumi, gacaju po blatu i snegu do kolena i koriste poljski wc?
Nisam vozač da mogu da kažem da sam i ja ostavljala sedmogodišnjaka u automobilu. Ali, radila sam štošta drugo što bi mnogi, da sam slučajno bila žrtva “loše karme”, proglasili neodgovornim roditeljstvom. Svi smo.
Da li ste i vi jedan od roditelja koji se svakoga dana pita gde su granice razumne brige za bezbednost sopstvenog deteta, a gde počinje preterivanje i prezaštićenost? Jeste li na muci kada treba da odlučite sme li vaše klinče samo u park, u školu, u gradski prevoz?
Da u našoj porodici nema tog jasnog, izričitog pravila da se telefon dobija na kraju osnovne škole, verovatno bi nam život bio jedna neprekidna izluđujuća rasprava sa decom.
Prvi savršen prolećni vikend ove godine iskoristila sam da sa decom pobegnem iz grada u prirodu. A pobegli smo – u centar grada.
Zahvaljujući dometima savremenih telekomunikacija, današnji roditelji pupčanu vrpcu ne moraju da preseku sve dok dete samo ne nauči da barata makazama.
