Prema rečima dečjeg psihologa Dž. Timotija Dejvisa, ključ ne leži u dugim i ozbiljnim razgovorima, već u kratkim, ali redovnim razgovorima koji se vode s namerom i razumevanjem, piše Index.
Dejvis predlaže takozvano pravilo „25 jednominutnih razgovora“. Umesto da vodite jedan iscrpljujući razgovor na određenu temu, pokušajte da uvedete niz kraćih razgovora u trajanju od tri do osam minuta. Ovakav pristup je deci prirodniji, manje stresan i pomaže im da se lakše izraze.
Zašto kratki razgovori bolje funkcionišu
Deca, naročito mlađa, mogu brzo da izgube koncentraciju i emocionalno se preopterete ako ih pokušate naterati na dugačak razgovor. Dejvis ističe da kratki razgovori omogućavaju i deci i roditeljima da obrade emocije pre nego što nastave komunikaciju.
„Ponekad dete počne iskreno da govori i sve ide u dobrom pravcu. Ali važno je odupreti se porivu da iz tog trenutka izvučemo što više informacija“, savetuje Dejvis. „Bolje je završiti razgovor dok se svi još osećaju prijatno, nego ga pretvoriti u negativno iskustvo.“
Kako uspešno primeniti pravilo „25 jednominutnih razgovora“
Dejvis preporučuje da se prilikom svakog razgovora fokusirate na tri stvari:
Namera – uđite u razgovor sa ciljem da naučite nešto novo o svom detetu. Pažljivo slušajte šta vam govori i kako reaguje, jer će vam to pomoći da sledeći put nastavite razgovor sa više razumevanja.
Ton – razgovori o osećanjima treba da budu pozitivni. Nemojte dozvoliti da dete svaki ozbiljan razgovor povezuje s kritikama. Umesto toga, nežno uvedite temu, na primer rečima: „Primetio/la sam da si ovih dana malo povučen/a. Šta se dešava?“
Odabir pravog trenutka – birajte situacije kada je dete opušteno. Dejvis preporučuje vožnju kolima ili vreme pred spavanje, kada deca prirodno prelaze u smirenije stanje.
Primer iz prakse
Ako od učiteljice saznate da vaše dete ne predaje domaće zadatke iz matematike, prvi razgovor može izgledati ovako:
Roditelj: „Učiteljica mi je rekla da nisi predao neke zadatke iz matematike. Šta se dešava?“
Dete: „Matematika je glupa. Mogu da idem?“
Iz ovog kratkog razgovora možete naslutiti da dete ima negativan stav prema predmetu. Sledeći dan možete nastaviti:
Roditelj: „Razmišljao/la sam o onome što si rekao/la o matematici. I meni je često bila teška.“
Dete: „Da, učiteljica nas tera da zapisujemo ceo postupak rešavanja.“
Tako otkrivate da nije problem u znanju, već u nerazumevanju zahteva. Ovakav pristup omogućava dublje razumevanje bez pritiska i kritike.
Kratki, nenametljivi razgovori pomažu deci da se osećaju sigurno i spremno da se otvore. Oni ne samo da otkrivaju važne informacije o emocijama i ponašanju deteta, već i grade odnos poverenja.
„Kroz ovakve jednostavne, svakodnevne razgovore učimo nešto novo, a pritom ne opterećujemo dete. Na taj način jačamo međusobnu bliskost i razvijamo naviku iskrene komunikacije“, zaključuje Dejvis.
Izvor: N1
