Empatija – sposobnost da razumemo i saosećamo sa tuđim emocijama – ne dolazi „automatski“. Kao i mnoge druge vrednosti, empatija se uči, i to najpre u porodici.
Kao roditelji, učitelji i staratelji, mi imamo moć da rečima koje koristimo svakodnevno podstičemo ili, nažalost, sputavamo razvoj empatije kod dece. U ovom tekstu, saznaćete koje fraze pomažu deci da razumeju tuđe emocije i ponašanja, i koje izjave bi trebalo da izbegavamo ako želimo da gajimo saosećajnu decu.
Umesto kritike i umanjivanja osećanja, recite:
1. „Kako misliš da se on/ona oseća?“
Ovo jednostavno pitanje podstiče dete da razmišlja o drugima. Umesto da samo razmatra svoje potrebe i osećanja, dete se uči da posmatra svet iz perspektive drugog bića.
2. „Šta možemo da uradimo da mu/joj pomognemo?“
Ova rečenica ne samo da razvija empatiju, već i nudi detetu priliku da se aktivno uključi u rešavanje problema. Dete se uči da bude korisno, a ne da samo posmatra sa strane.
3. „Zamisli da se to tebi dogodilo – kako bi se ti osećao/la?“
Učenje deteta da „uđe u tuđe cipele“ jedno je od najvažnijih koraka ka razvijanju saosećanja. Kada dete počne da povezuje tuđe emocije sa sopstvenim iskustvima, empatija se prirodno razvija.
Nije empatija odvojiti 3 sekunde i 300 dinara za slanje sms poruke već odvojiti celog sebe da bi shvatili kako je biti u tuđim cipelama
Fraze koje je bolje izbegavati:
1. „Prestani da plačeš.“
Iako možda dolazi iz najbolje namere (ili nervoze), ova rečenica šalje poruku da emocije nisu poželjne. Deca uče da potiskuju svoja osećanja umesto da ih razumeju i izraze.
2. „Nije to ništa strašno.“
Ovom frazom umanjujemo detetov doživljaj. Ono što nama izgleda bezazleno, detetu može biti jako važno. Ako želimo da nas dete doživljava kao oslonac, potrebno je da njegove emocije uzmemo za ozbiljno.
3. „Ignoriši ga/je, to nije važno.“
Time učimo dete da zatvori oči pred tuđim postupcima i emocijama, umesto da reaguje i prepozna kad je nekome potrebna podrška – ili kada ono samo treba da postavi granice na zdrav način.
Dajte detetu šansu za „ponovni pokušaj“
Umesto da ispravljamo dete odmah nakon greške, možemo mu ponuditi opciju da „proba ponovo“. Na primer:
„Želiš li da kažeš to na drugačiji način?“
Tako mu pokazujemo da greške nisu kraj sveta, već prilike za učenje i razvoj.
Rečima gradimo empatiju
Empatija nije nešto sa čim se rađamo – ona se gradi svakodnevno, u razgovorima, u načinu na koji tumačimo emocije i u tome kako decu podstičemo da misle o drugima. Naš zadatak nije da budemo savršeni, već svesni. Svaka rečenica koju uputimo detetu može biti seme iz kog će izrasti brižan, saosećajan i pažljiv čovek.
