Kada vam dete kaže da „mrzi školu“, ne morate se odmah zabrinuti. Pedagozi objašnjavaju da je normalno da se deca povremeno žale, bilo da im je dosadno, da se osećaju neshvaćeno ili se bore s društvenim odnosima u razredu.
Neka deca kroz prvi razred prođu mirno, stabilno, sa radošću. Neka uz suze, otpor i stalne borbe oko domaćih zadataka. Razlika najčešće nije u tome koliko je dete pametno, već kakvu podršku ima kod kuće.
Odjednom, nekadašnje reakcije naših roditelja, koje su nam se činile neshvatljivim, počnu da dobijaju potpuni smisao, jer ne gledamo više usko – očima deteta, već širom otvorenim očima roditelja.
Problem nije u deci već u našim očekivanjima. Jer deca neće izrasti u odgovorne i obzirne ljude zahvaljujući našim očekivanjima -
nego zahvaljujući postavljenim granicama koje su dovoljno čvrste da izdrže dečiji otpor, ali dovoljno blage da ne naruše odnos i samopouzdanje.
Stajati iza dece, u praksi, znači pružiti im ljubav kroz pažnju i vreme koje im se posvećuje.
Znači i pružiti podršku koja stvara osećaj sigurnosti, tako da deca u nama, kao roditeljima, prepoznaju osobe u koje mogu imati poverenje.
Plač je normalan način izražavanja emocija, ali ga naš mozak registruje kao signal uznemirenosti koji traži pažnju i pokreće potrebu da odmah reagujemo. Iskustva iz vlastitog detinjstva taj alarm mogu dodatno pojačati.
Piše: Samra Dedić
Ovaj članak predstavlja na jednom mestu strategije koje, na osnovu rezultata naučnih studija, obično predlažem, i nadam se da će biti od pomoći i deci i roditeljima.
Pokušaj doživljavanja superužitka nužno vodi u neku vrstu zavisnosti bilo da se to čini uzimanjem droga, kroz virtuelnu stvarnost, video-igricama ili ekstremnim sportovima, pa zato budite oprezni s ovom željom
Najskuplji ranac nije nužno i najbolji. Pravi izbor je onaj koji odgovara građi vašeg deteta, udoban je, dovoljno lagan i funkcionalan za njegove svakodnevne školske obaveze.
