Vladimir Miletić je jedan vanserijski čovek i još neobičniji direktor. Pre svoje tridesete godine postao je rukovodilac velike inostrane kompanije i narednih 11 godina uspešno širio posao i tim. Nakon toga bio je direktor u još nekoliko velikih korporacija. Pažnju javnosti je zavredio svojim blogom Dnevnik jednog direktora, na kome…
Nešto mi kuva iznutra. Pokušavam da ne obraćam pažnju i gledam svoja posla, međutim uporno čujem Dušanovog oca.
„Žao mi je, ali sve je popunjeno…“ objašnjava nam sažaljivim tonom školski psiholog „Vi ste osamdeset peti koji žele da kod učitelja Jove upišu dete. Tri odeljenja da drži ne bi mogli svima da izađemo u susret. Stvarno nam je žao, njegovo odeljenje je popunjeno.“
A možda sam samo shvatio da je porodica isto tako važna firma, a roditeljstvo važan posao. Da i u porodici postoje zaposleni kojima je potreban direktor. I da će poslodavac, koji nas je zaposlio i dao blagoslov da obavljamo tu važnu funkciju, jednoga dana pozvati na razgovor radi ocene poverenog posla.
