Kada počne Mihajlov trening obično zauzmem mesto pored terena. Uporedo sa posmatranjem fudbala, koristim vreme da pregledam i odgovorim na poruke koje nisam tokom dana. Ne ometa me vika dečaka koji jure za loptom i kao papagaji ponavljaju „Dodaj meni, dodaj meni…“ Kako se lopta kreće, tako i deca, kao roj pčela, za njom. Često me i zasmeju. Ne ometa me u pisanju ni trener koji povremeno povisi glas na neposlušne. Neka, dobro im dođe. Čekaće ih autoriteti u životu. Ne ometa mi ni hladan vazduh u balonu. Ali, danas, nikako ne mogu da se skoncentrišem. Pažnju mi ometa roditelj koji šeta pored terena, kao tigar u kavezu, i glasno dobacuje sinu.
„Dodaj Dušane, pas, ne tako, ne to, vidiš li igrača, brže, brže, ustaj, vidiš li igrača Dušana, uzmi loptu, žustrije Dušane, kreni sad, ma ne na tu stranu, pročitao te je, vrati se, uzmi loptu, brže Dušane, brže, kako to dodaješ, postavi pravilno nogu, jesi li gluv, alo, alooo…“
Roditelji obuzdajte se! To je ipak, samo sport
Nešto mi kuva iznutra. Pokušavam da ne obraćam pažnju i gledam svoja posla, međutim uporno čujem Dušanovog oca.
„Zagradi se Dušane, zagradi se, pa ne mogu da verujem kako te je prošao, uh krv ti jebem šta mi radiš, jesam te tako učio, daj go, šutni, šutni, šutni, ma ne levom, Dušane, desnom vežbali smo juče…“
Podigao sam pogled sa tableta, da osmotrim tog junaka-roditelja. Mršavi, onizak mladić, deluje mi na prvi pogled pristojno i normalno. Nešto bih ga pitao, samo da prekinem besmislice koje izgovara.
„Izvinite, koliko godina ima Vaš sin?“
„Šest…za dva meseca.“ odgovara kratko, mehanički i okreće glavu ka terenu. Taman kada je zaustio da prokomentariše, Dušan je dao gol. Smeje se i okreće ka ocu.
„Rekao bih da je najmlađi na terenu. Dobro igra za svoje godine. “ pokušavam da mu na kvarno ubacim osmeh u izbezumljeni pogled.
„Ma, gde dobro…“ nije ni završio rečenicu i već je nastavio da suflira. „Odbrana Dušane, trk,trk, nemoj da stojiš, ustaj,ustaj, sunce ti poljubim…“
Roditelji obuzdajte se! To je ipak, samo sport
I tako ceo trening.
Najzad, kada se završio termin, čekali smo da se deca presvuku i izađu iz svlačionice. Dušan je izašao prvi. Nasmejan, fale mu prednji zubići, ali ne krije osmeh dok prilazi ocu.
„Tata, tata, jesi li video kako sam igrao? Sedam golova sam dao!“
„Šta, kako si igrao, ’oćeš glas da izgubim. Moraš da budeš čvršći Dušane, moraš da bolje primaš loptu. Rekao sam ti da ovo nije crtani film…“
„Ali, tata, svi su veći i stariji od mene. Najmanji sam ali sam im zabio sedam komada. Šta kažeš tata, sedam golova!“ – uporan je Dušan, smeje se, ne čuje tatine pridike.
„Jesam…ali sam video i koliko si promašio. Lako je ovde davati golove…“ – uporan je i tata.
„A jesam bio dobar danas, tata? Šta kažeš, a?“ nastavlja Dušan
„Daleko smo od dobrog, Dušane. Ajde, pakuj te stvari, pričaćemo kod kuće…“
Dok odlaze vidim dečaka koji i dalje veselo trčkara oko oca i pokazuje mu rukama i nogama kako je davao golove. Vidim i oca koji odmahuje rukama.
