To sam pomislila juče kad sam na šetalištu videla klince na onim ljuljalicama na žeton. Znate ono, zasednete dete u neki autić, ubacite 20 dinara u metalu i ono počne da se ljulja, peva, klacka i svetli? Sjajna stvar! U mom malom provincijskom gradu ima ih sigurno dvadesetak. I to je kul. Šetate s dečicom, pa ih malo zabavite. I to je u redu. Do juče.
„Obrazovni sistem namerno je projektovan da bi proizvodio prosečne umove, onesposobio unutrašnji život, uskratio učenicima znatnije sposobnosti vođstva i garantovao poslušne i nekompletne građane – sve da bi se narod učinio ’upravljivim’“.
Odakle potiče Uskršnji zeka? Ako biste ovo pitanje postavili detetu, verovatno bi najbolji mogući odgovor bio od mame i tate zeke. Ipak, odgovor na ovo pitanje istoričarima ostaje misterija. Niko ne zna tačno.
Finci, Danci i Islanđani godinama se kotiraju kao najsrećniji narodi na svetu. Ukoliko mislite da je to zbog standarda, plata i primanja, niste u pravu jer za njih sreća je nešto sasvim drugo.
Uspeh deteta ne meri se samo ocenama, diplomama ili nagradama. Pravi uspeh ogleda se u samopouzdanju, upornosti, odgovornosti i sposobnosti da bude srećno i ispunjeno. A temelj svega toga postavljaju – roditelji.
