Piše: Srbijanka Stanković
Pogledam u te ljuljalice (na ovom mestu ih ima pet) i shvatim: sve imaju ekran ispred sebe! A na ekranu, pogađate, crtani!
’Ajmo ispočetka! Dakle, roditelj/baka/deka/tetka/ko god da je izveo trogodišnje dete napolje, izveo ga je iz kuće. U kojoj je (najverovatnije) gledalo crtaće. Metodom odvoji dete od tableta, obuci ga po poslednjoj modi i izvedi na vazduh postignut je neverovatan uspeh – dete na vazduhu (uz carsko ljuljanje i pevušenje) gleda crtani! Bravo!
Majka/otac/baka/tetka stoji pored te carske ljuljaške i samo joj fali palmin list da hladi mladog carevića ili čarobnu princezu! U drugoj ruci joj je mobilni. Razgaljuje se. Ili jednostavno mora da isključi svoj mozak. Gleda u ekran ili neku nevidljivu tačku na asfaltu. I to je ljudski, da vam kažem. Probajte vi da zauzdate tu uragansku silu trogodišnjaka, pa se javite da osuđujete.
Dakle, nije ovde problem u crtanom filmu, ni u mobilnom telefonu ili tabletu. Problem je u ovom „moram da isključim mozak“.
Nekada davno (kada već pominjemo careviće i princeze), isključivanje mozga nam nije bilo potrebno. Budili smo se, radili, odmarali, a uveče bi se mozak zahvaljujući umoru sam gasio. Deca su, zamislite, trčala! A najzanimljiviji crtani su bile stepenice. Uspavljivala su se na putu do kuće. Reći ćete, nije tada bilo ovoliko stresa? Možda. Ali jedno je sigurno, tada nam je i stres bio gorivo.
Nekada davno, isključivanje mozga nam nije bilo potrebno. Budili smo se, radili, odmarali, a uveče bi se mozak zahvaljujući umoru sam gasio. Deca su, zamislite, trčala!
U današnjoj utakmici stres vodi od samog početka. Onog detinjeg početka. Jer mi tako učimo našu decu. Dete je i dalje dete. Dete uživa. Blago njemu! Zna šta živi! A pogledaj mene! I tu krene: kuvam, perem, idem na posao, šef se opet drnda, kasnim sa otplatom kredita, pritiskaju me u banci, pritiskaju me na poslu, pritiskaju me kod kuće. Daj, dete, pusti taj crtani! Uživaj! Evo i tata će da gleda na telefonu. Crtani? Da, tatin crtani. Pa onda u duetu, tercetu ili porodično svi gledamo „crtani“. Fejsbuk, Instagram, Maša i medved, Mi smo pilići.
Mi smo budale, da vam kažem! Rodimo genijalce, pa pravimo od njih debile.
Mi smo budale, da vam kažem! Rodimo genijalce, pa pravimo od njih debile.
Gledamo kako neki ljudi tamo s druge strane Zemljine kugle uživaju u bazenu, ili kako Mika iz II2 ima lepu ženu, ili kako su Nikolići ponovo otišli na zimovanje. Oni su srećni.
A ne vidimo, jer baš u taj mobilni gledamo, dole na podu mezimica po prvi put sama slaže kocke. Nisu lego. Samo su kocke. I ona to ume! A mezimac (kao iz vode da je izrastao) razvukao dugačke noge po tepihu i rasklapa autić. Da vidi šta ima unutra. Njih dvoje leže na podu i misle. Ona ulazi u sobu, ima nalakirane nokte i uredno začešljanu kosu. Obukla je trenerku kao da se sprema za čas fizičkog, pakuje ranac i značajno podiže obrvu.
– Ostavite sve što radite, idemo u prirodu!
Verujte, kao u bajci, ovim magičnim rečima počinje čarolija. Samo treba da se setimo da ih izgovorimo.
Abrakadabra!
Izvor: Lola magazin
Shvatam ja sta je autorka htela da napise i slazem se sa njom. Samo mi je jedan momenat zasmetao. Ona rec „genijalci“. Ta opsta fama da su sva deca genijalci, Od nje covek ne moze pobeci. Ne treba na taj nacin gledati decu, njima to nije potrebno, nama to nije potrebno a ni covecatnstvu. Covecanstvo cine prosecni ljudi i prosecna deca i to tako treba da bude. Ne treba ih uzdizati cak ni u mislima. Jednostavno , ne treba. A taj se stav danas jako potencira. Postaje banalno do koje mere svako svoje dete uzdize. Da vam dam jedan primer:“Nasa cerkica je bas pametna i napredna i nadarena i genijalna, svi u razredu uce matematiku, vezbaju racunanje do 5 a nasa ume da racuna do10!“ Banalizuje se naveliko. A oni koji u kuci zaista imaju nadareno i drugacije dete muku muce jer niti ga ovaj sistem podrzava, niti ga drustvo podrzava. Vrsnjaci bas nikako a odrasli to dozivljavaju veoma romanticno, kao da ce pod obavezno od toga biti nesto sto ce covecanstvo da povede napred, jer boze moj, pa sva ta inteligencija… a dok poraste… pa sta sad, nek’ se stisne malo… nek’ izdrzi… Ja vam ne pisem napamet nego iz najbolje namere. Manite se zanosa i ne igrajte se recima tako olako. Nemate pojma koja je to muka…