Ustati protiv nasilja u školama, na javnoj sceni, na televizijama, nije samo borba za našu decu – nego za ono malo ljudskog dostojanstva koje nam je preostalo.
Kada se kaže „nasilje u porodici“ obično se misli na agresivne roditelje koji maltretiraju svoje dete. Ali zastrašujući je broj obrnutih slučajeva: deca maltretiraju roditelje, a oni o tome ćute – jer ih je sramota.
Finski anti-nasilni program nazvan je KiVa, skraćenica za „kiusaamista vastaan,“ što znači „protiv zlostavljanja.“
Modrice, bol, „raspadanje“ dešavaju se u svakom od nas kada nas neko maltretira svojim delima ili rečima.
Zadirkivanje je na lošem glasu jer se povezuje sa vršnjačkim nasiljem. Ima li, međutim, od njega više koristi nego štete?
Dečja agresivnost je uvek postojala, ali ovo što se sada događa je ekstrem, više nema sredine, kaže za B92 psihijatar Milan Milić.
Toksični roditelji se odupiru svemu što dovodi u pitanje njihove stavove. Umesto da se promene, radije će razviti iskrivljeni pogled na stvarnost, koji će biti u skladu sa njihovim stavovima. Toksično vaspitanje čini da deca nemaju sposobnost da razlikuju realnost od iskrivljene stvarnosti.
Današnji siledžija se ničim ne izdvaja iz gomile, ali je najbolja zaštita i dalje ista. Roditelji moraju svojoj decu da izgrade unutrašnjii osećaj za snalaženjem i jasne nedvosmislene moralne norme.
