Odlomak iz knjige PSIHOLOGIJA VRŠNJAČKOG NASILJA – Kako sa nasilništvom u školi
Deca koja su uključena u vršnjačko nasilje veoma su različita. Mnoga su impulsivna i plahovite naravi, lako se vređaju. Imaju manjak ili potpuni nedostatak empatije za tuđu patnju i primenjuju strategije moralne isključenosti mada mogu da budu veoma pametna u tome kako će manipulisati drugima i sprovoditi svoju volju.
Dan Olveus je na početku svog rada u Švedskoj i Norveškoj istakao da su deca koja zlostavljaju druge plahovite naravi i lako se naljute. Imaju pozitivan stav prema nasilju, verovatno delom zbog toga što su neki među njima doživeli nasilje u kući (od roditelja ili braće/sestara, ili bili svedoci nasilja između njih). Međutim, Olveus je promenio mišljenje, pri čemu su deca nasilnici u suštini nesigurna i nedostaje im samopouzdanja.
Postoje različiti stavovi povodom nedostatka samopouzdanja kod nasilne dece. Važno je i kako se meri samopouzdanje. Na primer, jedna od najpoznatijih skala merenja samopouzdanja, koju je osmislila Suzan Harter (Susan Harter), meri globalno samopoštovanje kao i specifične aspekte samopouzdanja: školske kompetencije, prihvaćenost u društvu, sportske veštine, fizički izgled i ponašanje. Deca koja zlostavljaju druge mogu da imaju nizak skor u školskim kompetencijama (možda su nezadovoljni školom) i u ponašanju (znaju da je njihovo ponašanje nezadovoljavajuće), ali mogu imati prilično visok skor u prihvaćenosti u društvu i u sportskim veštinama. Takođe se navodi da ova deca imaju visok skor u onome što se zove odbrambeni egoizam; to ne znači da imaju manjak samopoštovanja, već da reaguju ljutnjom i na najmanje ugrožavanje samopoštovanja. Lako se vređaju, što potkrepljuje Olveusovo mišljenje da imaju plahovit karakter.
Drugo polje diskusije odnosi se na to da li deca koja vrše nasilje to čine zato što im nedostaju socijalne veštine. Možda pogrešno tumače signale drugih i potrebna im je pomoć da razumeju tuđe emocije? Ovo viđenje nije naišlo na opštu podršku jer se smatra da nasilna deca više pokazuju moralno neangažovanje. Tako se opisuje kako neko može da izbegne normalno rezonovanje koje nas zauzdava da ne povredimo drugu osobu; ti uobičajeni procesi se zovu kognitivno restrukturiranje (smatrati napad opravdanim – „Zaslužio je.”), minimiziranje uloge („Nisam ja počeo.”), zanemarivanje ili iskrivljivanje posledica („Samo smo se šalili.”) ili bacanje krivice na žrtvu („On je prvi počeo.”).
S tim u vezi, nasilna deca često imaju manjak empatije. Uglavnom se govori o dvema vrstama empatije – afektivnoj i kognitivnoj. Afektivna empatija se odnosi na način kako osoba deli emocije, ili kako na nju utiču emocije drugih – ako je druga osoba tužna i mi smo tužni ili nam je makar žao nje. Kognitivna empatija označava razumevanje nečijeg emocionalnog stanja bez neophodnog učestvovanja u njemu – razumemo da je osoba tužna, ali to ne utiče jednako na nas. Iako su dokazi pomalo pomešani, većina istraživanja pokazuje da nasilna deca imaju manjak afektivne empatije ali da nemaju manjak kognitivne empatije.
Slična viđenja na ovu temu potiču iz studija o teoriji uma. Koncept teorije uma se odnosi na naše razumevanje da se neko oseća drugačije od nas, ili da drugačije razmišlja, ili ima drugačija saznanja ili mišljenja od nas – drugim rečima, teorija o tuđem umu. To je jedna vrsta socijalnih veština. Ako bismo nasilnu decu posmatrali kao da im nedostaje socijalnih veština, mogli bismo očekivati da loše rade zadatke koji mere sposobnosti iz oblasti teorije uma. Ali to nije slučaj. U većini istraživanja, nasilna deca postižu dobre rezultate na tim zadacima, a nasilnici kolovođe pokazuju izuzetne rezultate.
Ovakvi nalazi su mnoge istraživače naveli na to da o nasilnicima misle kako imaju hladnu kogniciju: dobro razumeju stvari, ali nemaju afektivnu empatiju za svoje žrtve. Zapravo, dobra teorija uma bi mogla biti od velike koristi nasilnicima kolovođama – znali bi kako da najdelotvornije povrede žrtvu i dobiju od nje reakciju, kako da vladaju situacijom u vršnjačkoj grupi da bi dobili maksimalnu socijalnu podršku od nje, i kako da izbegnu da ih odrasli otkriju. Dakle, ovo se odnosi prvenstveno na kolovođe, a ne na asistente i potkrepljivače. Jedna holandska studija, rađena na učenicima uzrasta od 13 godina, merila je socijalnu inteligenciju (sadržavala je i iskaze kao, na primer, ’Umem da predvidim ponašanje drugih’, koji se mogu upotrebiti za procenu teorije uma). Rezultati su iskazali tri tipa učenika koje su vršnjaci nominovali kao nasilnike. Jedna grupa je popularna i socijalno inteligentna; druga grupa je relativno popularna sa prosečnom socijalnom inteligencijom, dok je treća grupa, brojčano najmanja, nepopularna i sa skorom nižim od prosečnog za socijalnu inteligenciju. Ovo istraživanje nije pravilo razliku između uloga kolovođe, asistenta i potkrepljivača, ali ističe da podgrupa popularnih nasilnika (verovatno potencijalne kolovođe) imaju visoku socijalnu inteligenciju i sposobnosti tipa teorije uma.
