“Ne bi trebalo” da pričam o ovome. Mi žene, patimo, fizički i psihički, potpuno same.
U petak, u 13h bila sam na ultrazvuku. Videli smo otkucaje srca. Jecali smo od radosti.
U petak, u 4 popodne sam imala spontani pobačaj. Bilo je krvi. Mnogo krvi. I tek tako, bilo je gotovo.
Smišljali smo imena.
Znali smo termin porođaja.
Naše bebe.
Pobačaj za vreme pandemije znači da nije dozvoljeno prisustvo partnera. To znači sedeti u beloj prostoriji sa fluorescentnim svetlima, biti bockan, bockan, krvariti, plakati. Ne mogu da razaznam šta je ko rekao, delom zato što slabo čujem, delom zbog traume + gubitka krvi.
„Imali ste potpuni pobačaj. Nema naznaka trudnoće.”, rekao je doktor. Tražila sam da mi to ponovi 5 puta, jer nisam bila sigurna da li sam dobro čula.
“Ne bi trebalo” da pričam o ovome. Mi žene, patimo, fizički i psihički, potpuno same.
Kada se beba rodi slavi se, okuplja se, majke idu na porodiljsko odsustvo. Kada se desi smrt u porodici, dešava se sahrana, slavi se život osobe koja je postojala, donosi se cvijeće, ručak, pauza.
Kada pobacimo, kada izgubimo bebe, nema ništa.
Ućutkane smo.
Nemamo podršku.
Pobačaj, gubitak trudnoće, rođenje.
Ulazimo u kancelarije, i dalje krvarimo.
Pojavljujemo se u smeni u bolnici, restoranu, na času, i dalje sa grčevima i tugom.
Brinemo o deci, stvaljamo masku hrabrosti.
Delim svoju priču kako bi se normalizovalo 1 u 4.
Delim tako da više ne držimo svoje priče za sebe zbog sramote. Delim tako da promenimo priču, tako da dobijemo zajednicu, cveće, obroke, bez obzira da li nosimo bebu na rođenje ili ne. Delim tako da poslodavci ponude malo razumevanja za tugovanje usled gubitka trudnoće.
Pozivam vas da podelite svoju priču. Ne suzdržavajte se. Ne morate ovo da nosite same.
Mi smo 1 u 4. Nismo same. Zajedno smo jače.
Izvor:Lolamagazin.com
