Autor: Snežana Čikarić
U rubrici „Među nama” pre nekoliko dana oglasio se čitalac nezadovoljan određivanjem starosne granice za gledanje „uvoznih” serija na RTS-u, jer ono što se kod nas dozvoljava starijima od 12 godina na inostranim kanalima dostupno je punoletnim gledaocima. Povod sasvim dovoljan da odgovornima u Javnom servisu postavimo tri pitanja: kako se određuje starosna granica za gledanje programskog sadržaja, kojim kriterijuma se pritom vode urednici i ko, zapravo, to određuje? U priču smo uključili i stručnjake za medije da bi presudili: podizati starosnu granicu sa 12 na 18 godina kada se na televiziji prikazuje program u kojem ima scena nasilja, seksa.
Po njihovom rečima, ova priča o uzrastu gledalaca baš i nije crno-bela.
– RTS kategorizaciju programa određuje oslanjajući se na stranu klasifikaciju, uglavnom evropsku, poput francuske ili britanske, tako i direktnom procenom, shodno pravilniku REM-a. Osluškujemo i reakcije gledalaca. Iskustvo govori da su gledaoci u Srbiji mnogo prefinjeniji nego što se u delu javnosti smatra, pa i manje licemerni – navedeno je u odgovoru koje je potpisao Nikola Popević, urednik filmskog i stranog serijskog programa ove televizijske kuće.
Prema njegovim rečima, ako je, primera radi, reč o filmskom nasilju oko koga se često lome koplja, gledaoci RTS-a i te kako vide razliku između ponašanja (na primer) kauboja, američkog policajca s magnumom ili nekog superjunaka ili akcionog heroja i nasilja koje je prikazano sirovo i realistično.
– Ovo prvo spomenuto gledaoci ne shvataju ozbiljno. Čak i klinci od 12 godina pa naviše, odrasli na video-igrama, mangama i ono malo bajki koje su im roditelji pričali, i te kako znaju šta je stvarnost, a šta mašta i puka adrenalinska zabava. Postoji nešto oholo i nadmeno u stavu da se TV publika ponaša po modelu kad je reč o filmu, koji je u suštini umetnost… Sasvim je druga situacija sa rijaliti programima, gde postoji jasna svest o stvarnim ljudima, od kojih se (uz svesrdnu pomoć ostalih medija) stvaraju zvezde – smatra Nikola Popević.
Teoretičar umetnosti i medija dr Vlatko Ilić napominje da je informacija ta koju smo nekada smatrali vrednom, dok na današnjem medijskom tržištu ona biva zamenjena senzacijom. Savremeni potrošač medijskih sadržaja, napominje on, gladan je uvek novih senzacija, koje ne moraju biti, ali su najčešće lišene svake druge suštine. Drugim rečima, nastaju zato da bi bile iskorišćene a potom odbačene, poput sve druge robe u današnjem društvu.
– Reč je, dakle, o komercijalizaciji medija, zbog čega se u borbi za što više gledalaca, čitalaca ili posetilaca portala uvek iznova nudi više, čime se ujedno pomeraju granice toga što se smatralo prihvatljivim. Problem pritom nikada nije u konkretnom sadržaju, već u tome čemu je on namenjen, njegovoj svrsi. Moje odrastanje je, na primer, izgledalo tako što sam još u periodu svog osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja gledao filmove Bunjuela, Pazolinija, Pedra Almodovara. Ali, dok dobru umetnost, nezavisno od eksplicitnih scena seksa, nasilja i sličnog, odlikuje emancipatorski karakter, senzacionalizam za cilj ima isključivo profit – kaže Ilić.
Njegova koleginica sa Fakulteta dramskih umetnosti, rediteljka i psihološkinja Irena Ristić objašnjava da po najvećim istraživanjima iz oblasti medijskog uticaja na decu, posebno uticaja televizije, postoje četiri glavne grupe teorije.
– Po jednoj, deca postaju nasilnija kada gledaju sadržaje koji su nasilni, a po drugoj – postaju uplašena. Treća grupa zaključuje da deca oguglaju na takve scene, dok četvrta zastupa gledište da se taj sadržaj postepeno uvlači u kožu, toliko polako da toga nisu ni svesni, ali da utiče na njihov vrednosni sistem – pojašnjava Irena Ristić, uz napomenu da postoje i sasvim drugačija istraživanja koja imaju suprotan zaključak.
Kao primer, naša sagovornica navodi istraživanje u koje su bili uključeni desetogodišnji dečaci koji su dve nedelje proveli u letnjem kampu, podeljeni u dve grupe.
– Jedna grupa je igrala video-igre u kojima se puca, dok drugoj to nije bilo dostupno. Dečaci koji nisu igrali video-igre postali su nasilniji. Ima i teorija da se oni koji igraju nasilne igre isprazne tokom igranja pa nemaju potrebu da diraju bilo koga sa strane – kaže profesorka psihologije umetnosti na FDU i dodaje: – Međutim, manji su problem filmovi i serije koji imaju ograničenje za decu mlađu od 12 godina. Veći je problem sa reklamama. One „udaraju” na decu koja onda vrše pritisak na roditelje da im kupe proizvod koji se reklamira. A to je već manipulacija. Iako su svesna da je to reklama, deca nemaju kritički stav prema sadržaju i cilju reklame i postaju mali agenti prodaje u svojoj kući. Još veći problem je dostupnost sadržaja na internetu. Televizija je manji problem i izazov nego internet. Uz pomoć samo dva klika deca mogu da dođu do najtvrđeg pornografskog sadržaja.
Sa njom se slaže i Vlatko Ilić, koji kaže da i oni nedovoljno vešti mogu da pristupe internetu i tako dođu do najrazličitijih sadržaja na mreži.
– Deluje možda licemerno očekivati od medija masovne komunikacije da pažljivije osmišljavaju, kreiraju ili biraju svoje programe. Ali internet odlikuje druga običajnost koja omogućava drugačije vidove otpora aktuelnom društvenom poretku koji se zasniva na eskploataciji naših tela, intime, želja i nagona. Zato rešenje ne bi trebalo tražiti u strožoj kontroli ili zabranama, već u afirmisanju vrednosti koje nisu tržišne i ideja istine, slobode, jednakosti – ocenjuje Ilić.
Irena Ristić dodaje da je preporuka psihologa da se deci ne zabranjuju određeni sadržaji, jer se time pravi efekat zabranjenog voća. Roditelji bi trebalo zajedno sa decom da gledaju ono što njih interesuje.
– Ne treba praviti tabue. Roditelji bi trebalo da budu medijski posrednici. Ako dete želi da gleda sadržaj o seksu ili o nekoj vrsti nasilja, neka sa roditeljem prođe kroz to. Za svaku temu uvek može da se nađe film koji nije uznemiravajući, a koji za njih može da bude koristan, kaže Irena Ristić.
Senzacionalno pre svega
Teoretičar umetnosti i medija dr Vlatko Ilić napominje da je informacija ta koju smo nekada smatrali vrednom, dok na današnjem medijskom tržištu ona biva zamenjena senzacijom. Savremeni potrošač medijskih sadržaja, napominje on, gladan je uvek novih senzacija, koje ne moraju biti, ali su najčešće lišene svake druge suštine. Drugim rečima, nastaju zato da bi bile iskorišćene a potom odbačene, poput sve druge robe u današnjem društvu.
– Reč je, dakle, o komercijalizaciji medija, zbog čega se u borbi za što više gledalaca, čitalaca ili posetilaca portala uvek iznova nudi više, čime se ujedno pomeraju granice toga što se smatralo prihvatljivim. Problem pritom nikada nije u konkretnom sadržaju, već u tome čemu je on namenjen, njegovoj svrsi. Moje odrastanje je, na primer, izgledalo tako što sam još u periodu svog osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja gledao filmove Bunjuela, Pazolinija, Pedra Almodovara. Ali, dok dobru umetnost, nezavisno od eksplicitnih scena seksa, nasilja i sličnog, odlikuje emancipatorski karakter, senzacionalizam za cilj ima isključivo profit – kaže Ilić.
Izvor: Politika
