Kada sam pošao na svoj prvi ispit na medicini…na ozloglašenu hemiju…rođena sestra koju jako volim…i koja je desetak godina pre završila taj isti fakultet kao jedan od najboljih studenata…mi je dala malu ikonicu Bogorodice…da me čuva i da bude tu sa mnom…i rekla da me voli ma šta bude…i da zna da sam ja pametan…i da ću se snaći već nekako…
Šta mislite koja ikonica Bogorodice nikada nije pala ispit…
I ko je svih 36 puta izvlačio nekako sasvim ok pitanja…kod nekakako sasvim ok profesora…
I kome su se stranice u glavi samo otvarale pred očima…
E sad da li je to do Bogorodice ili do mene…koji sam okopnio učeći kao mazga svih šest godina…
Ja ne znam…
Eno je u kolima danas…
Još se ne slupah…
Ali i ne vozim nikada brzo…
Ali zato čvrsto verujem da vera u Boga uvek najbolje funkcioniše kada damo sve od sebe i uradimo sve što je do nas na ovome svetu da ostvarimo sebi neku želju…pa se onda pomolimo i Ovome Gore da pomogne…da dà svoj final touch…da nas malo pogura…i da nas malo pričuva…
Meni to radi…
Evo četrdeseta godina…
I niko me neće ubediti da ta kombinacija nije ubedljivo najbolja…
Jer jedno bez drugoga jednostavno ne ide…
Pokušajte…
Možda i vama tako upali.
Autor: Dr Vladmir Đurić
