Dok na jednoj malenoj pumpi nadomak Brusa točim gorivo i posmatram enormnu količinu nežnosti i pažnje sa kojom radnik na pumpi mazi i zavitlava svog krznenog prijatelja…izvrnutog na leđa sa sve četiri u vis…i potpuno oduševljenog tom jutarnjom igrarijom…ponekad pomislim da na ovom svetu ne postoji iskrenija ljubav od one između pumpadžija i pasa lutalica koji tu negde okolo žive…
Ljudskih i pasjih duša koje nikome nisu preterano bitne…ni važne…tu negde na kraj sveta… Pored kojih većina nas samo projuri jureći za nekim svojim snovima…ne uplićući se preterano u neku interakciju sa njima…
Ova Krznena Duša će dobiti stran i hranu…toplo sklonište u onim prohladnim kišnim noćima…i nekoga svog da štiti…
A ova Uniformisana nekoga ko će mu se svaki dan iskreno obradovati kada dođe na posao…nekoga ko će ga voleti i prihvatati baš takvog kakav jeste…i nekoga ko će kao neka Dobra Talija rasterivati svu lošu energiju po pumpi…koju ponekad veliki broj ljudi u prolazu ostavlja za sobom…
Volim onu da je dobro svako zlo koje nas spaja…i čini boljim… I odavno znam da su muka i patnja nešto po čemu je ovaj svet poznat širom galaksije…
Ali i dalje verujem u to da su Saborništvo Spram Muke i Ljubav…naše najveće zemaljske supermoći…
Hvala ovoj dvojici drugara koji su me na to danas podsetili…
Izvor: Facebook/Dr Vladimir Đurić
