Piše: Alison Gopnik, razvojni psiholog
Živimo u doba pedagogije. Zabrinuti roditelji sve više i više podučavaju svoju decu, u sve mlađem i mlađem uzrastu, dok ne stignu do čitanja bebama u stomaku. Zahtevaju od vaspitača da jaslice i vrtići više liče na škole. I zakon to traži od njih – kampanja “Nijedno dete ne sme biti izostavljeno” iz 2001. godine tražila je da u američkim državnim obdaništima bude više pravog podučavanja.
Naravno, ima i onih sumnjičavih, i među roditeljima i među vaspitačima, čak i među kreatorima obrazovne politike. Zar mala deca ne bi trebalo da budu ostavljena da istražuju, da se igraju i da otkrivaju? Možda podučavanjem mogu steći neka određena znanja i veštine, ali šta je sa radoznalošću i stvaralačkim porivima – sposobnostima koje su dugoročno važnije za učenje? Dve nove studije koje će biti objavljene u časopisu Kognicija (Cognition) – jedna sa MIT-a a druga sa Berkli univerziteta, ukazuju da su sumnjičavci imali pravo. Mada učenje kroz nastavu pomaže deci da određena znanja usvajaju brže, ono ih istovremeno odvraća od traganja za novim informacijama o problemu i nalaženja neočekivanih rešenja.
„Zar mala deca ne bi trebalo da budu ostavljena da istražuju, da se igraju i da otkrivaju? Možda podučavanjem mogu steći neka određena znanja i veštine, ali šta je sa radoznalošću i stvaralačkim porivima – sposobnostima koje su dugoročno važnije za učenje?“
Šta smo znali do sada o tome kako nastava utiče na učenje? Na žalost, ne dovoljno, budući da je to teško proučavati. Možete da poredite različite vrste škola, ali škole koje rade po istom metodu ne moraju u istoj meri podsticati istraživanje, a entuzijazam nastavnika učiniće da se svaki metod u početku pokaže kao dobar. Teško je praviti poređenja, a još teže meriti učenje. Direktna nastava po pravilu daje najbolje rezultate na standardizovanim testovima, a njima vlast meri uspeh škola. Radoznalost i kreativnost teže je izmeriti.
