Zašto je beogradska trava samo za gledanje…

Piše: Smiljana Popov

Po zapadnoj Evropi i Americi, pauze za ručak danas se pre provode u parku, na travi, no u kafeu ili restoranu. Sa tom pojavom, koju bi kao dnevnu dozu smirenja i što hitnijeg usporavanja kao recept trebalo prepisati savremenom čoveku, susrela sam se u svakom belosvetskom gradu koji sam videla. Bio to Berlin ili Moskva. Japiji u odelima na travi rade na svojim lap-topovima. Oni manje zaposleni se sunčaju, u kupaćim kostimima, u centru grada! Baca se frizbi, čitaju knjige. U park se nose kristalne čaše za vino ili pak papirne za kafu, svejedno. I gotovo uvek – ćebe, gde god da krenete, deo je vašeg svakodnevnog asesoara.

Ta ingeniozna navika zapadnog sveta potpuno me je osvojila i kada sam, jedva čekajući, poželela da prijateljima zakažem sastanak na ćebencetu u nekom od beogradskih parkova, shvatila sam da to kod nas vala neće moći!

Samo je u Srbiji, kako sam saznala u Gradskom zelenilu, po odluci od 1.06.2001. iz člana 21. o uređenju i održavanju parkova, kretanje van staza, sedenje i ležanje na travnjacima, osim u park šumama – zabranjeno! Za tu ilegalnu radnju (!) komunalni policajac može da vam napiše i kaznu od 5.000 dinara.

Kako je moguće da je ono što čitav svet neguje sve izdašnije kao plemenitu i zdravu naviku savremenog življenja u Srbiji – proskribovano? Da li je samo u pitanju materijalna nemogućnost da se tepih – travnjaci menjaju nekoliko puta godišnje, ili je pak nešto i do nas samih? Da li je reč o našem toliko rđavom shvatanju, kako urbaniteta, tako i prirode, da se prema gradu ponašamo kao da u njemu ne živimo, a priroda nam služi više kao dekor? Za gledanje…

U Beogradu, izgleda, kao što je to sjajno primetio Momo Kapor „parkovi postoje zbog toga da se u njima zabrani gaženje trave“. Jer mi na travi pak umemo samo da roštiljamo? Pa bilo to čak i stratište Jajinci i masovna grobnica gde je ubijeno više od 80.000 ljudi, Beograđani ne prezaju ni od čega, gde god nađu zgodno mesto, tu roštilj posade.

„Mi ne samo da nemamo tu kulturu, već nam ni održavanje parkova ne ide u prilog“, kaže mi Sabina Kerić, osnivač Beogradskog festivala cveća. „Primer je jednostavan, gde god u nekom parku i poželite da sednete, zapazićete gomilu pikavaca, i to je nešto što ljude odbija, jer ne znaju na šta će sesti, te ne žele ni decu da puste da sede na travi. Zato kontinuirano treba raditi na osvešćivanju ljudi. Jer ne samo da je ružno bacati otpatke gde stignemo, već je i štetno i opasno. Pikavci i smeće završe u reci, a svi znamo kuda ta voda ide, opet se sve to okreće i završi u nama“, upozorava Sabina.
„Beograđani ko Ivica i Marica ostavljaju tragove za sobom da bi po njima umeli da se vrate kućama. Na svakih 50 metara po jedan trag. Ako znate šta puše i od čega boluju lako biste ih mogli naći„, još pre više decenija hvatao je svoje sugrađane in flagranti u njihovim svakodnevnim civilizacijskim zločinima protiv Beograda, njihova građanska savest Duško Radović. „Beograd za početnike“ misli da je krajnje vreme da Beograđani prestanu da budu civilizacijski početnici i dečurlija i da je red da jednom zauvek odrastu.

Poslednjih godina, svakog septembra, Beogradski festival cveća, jedna od humanijih i lepših gradskih manifestacija, tu perspektivu počinje da menja, pa se tih dana u gradu masovno piknikuje i na travi uživa.

„Svi se bolje osećamo kad smo u dodiru sa prirodom, a šta je lepše nego bos ići po travi, opustiti se, sunčati se na travi. Zbog toga smo i pokrenuli Beogradski festival cveća da gradu ponudimo Ii drugačiju perspektivu na parkove i sve te lepe travnjake koje imamo. Ali i da upozorimo da treba da ih čuvamo i pazimo na svoje ponašanje, te ne radimo drugima ono šot ne bismo voleli nama da se radi“, poručuje Sabina Kerić.

Baš kao što svojim Beograđanima poručuje i jedan od njegovih najboljih grafita: ponašaj se kao da živiš ovde“. Ili jedan praktičan recept koji bi im zakonom trebalo prepisati kao bolesnom pacijentu, po preporuci bespoštednog dijagnostičara ovdašnjeg mentaliteta Duška Radovića: „Zašto se ulične korpe za otpatke ne podignu na visinu koševa za košarku? Bila bi to provokacija kojoj niko od naše košarkaške nacije ne bi odoleo. Koševi bi bili puni a Beograd čist“.

Pokrenimo inicijativu da se Beograđanima vrati trava za sedenje…

Izvor: Studio B