"Želim" - roman Gradimira Stojkovića ponovo pred čitaocima

Uživajte u sjajnoj priči Gradimira Stojkovića, jednog od najvoljenijih pisaca za decu i mlade.

„Želim“ je duhovit roman o trinaestogodišnjem Željku kome se javljaju nevidljivi svemirci i ispinjavaju mu jednu želju dnevno. Međutim, ova divna prilika može da izazove potpunu zbrku!

Kako bi to bilo kad bi mogle da ti se ispune sve želje?

Od autora legendarnog serijala o Hajduku.

Svemirci su odabrali trinaestogodišnjeg Željka i odlučili da ispune svaku njegovu želju. I on uživa u svojoj moći… Ali šta kad se u Tanju, osim njega, zaljubi i njegov najbolji drug? Da li je rešenje da svako dobije svoju Tanju? Ili da svi zaborave na nju? Ili… Uh, sve može da bude taaako zamršeno!

Uživajte u sjajnoj priči Gradimira Stojkovića, jednog od najvoljenijih pisaca za decu i mlade. Slobodno se smejte naglas i prepustite se briljantnom romanu koji će vas podsetiti na to bismo svi voleli da nam se želje ostvare. Samo ne zaboravite: želeti – to je jedna ozbiljna veština!

ODLOMAK:

Majsko subotnje veče – sutra se ne ide u školu; tek u ponedeljak po podne.

U polumraku, nalakćena na prozorsku dasku, Tanja je listala svesku s domaćim zadatkom započetim sinoć, pisanim i pre i po podne i još nedovršenim.

Proleće jedošlo u moju sobu– supertema za morone. Ovaj glupavi zadatak može da se završi i u ponedeljak pre škole.

Uostalom, ima li ikakve veze ovo škakljivo, šaškasto veče s bezveznom temom domaćeg zadatka? Škola baš ume da ubrlja sve lepo i romantično u Tanjinom životu!

– Tanja, ćero, nemoj da buljiš oči u mraku!

– Neću više, tata…

Zaklopila je svesku. Ionako nije čitala te gluposti koje je uspela da smisli i napiše.

– Upali svetlo, zlato – savetovao je tata. – I zatvori prozor, da ne uđu komarci.

Tata je sedeo u sobici za kompjuterom. Iako ga nije videla, znala je: prstima raščešljava bradu, ozbiljan, malčice namršten, dok mu se u naočarima ogleda zelenilo ekrana. Već za koji tren zaboraviće sve okolo – i mrak, i komarce, i Tanju. Osmehnula se. Baš je tata sladak!

Ako se samo malo nagne, mogla bi da vidi dole desno parkić, iz kojeg je do nje, čak do četvrtog sprata, dopirao Đoletov glas:

– Gol! Goooooool!

Đorđe je bio zagriženi glavometaš. Ma koliko da se trudila, a to nije činila ni često niti rado, Tanja nije razumela tu zaluđenost. Šta li je to toliko privlačno u bezveznom udaranju teniske loptice glavom?

– Goool! – urlao je Đole i Tanja se nasmejala. Rešila je da ipak posluša tatu i zatvori prozor.

– Tanja dušo, jesi li gladna?

– Nisam, mama. Nisam još…

Mama je ispravljala pismene zadatke, posipajući pepelom s cigarete tepison i jastuk dvoseda na kojem je leškarila. Mama je bila strastven pušač, uprkos svim tatinim i Tanjinim protestima.

– Javi kad ogladniš, ali nemoj kasno.

Mama je brinula o Tanjinom apetitu, o kupanju, češljanju, presvlačenju – kao da je Tanja još u zabavištu. A Tanja je već završavala šesti razred.

– Da, mama, hoću.

Možda bi bilo bolje da je izašla onda kad ju je društvo zvalo, ali tada joj nije bilo do izlaska.

– Baš si čudna – rekla joj je Vesna. – Ne kapiram u čemu je fora. Kako možeš da truneš tako bez veze?

A Tanju je bilo baš briga da li Vesna ili bilo ko drugi shvata ono što ona čini. Lako je Vesni! Nju su svi voleli

– i dečaci, i devojčice, čak i nastavnici. Svakome je ta umela da se zavuče pod kožu.

Tanja je duboko uzdahnula, zatvorila prozor i upalila svetlo, ali ga je odmah ugasila. Bilo je baš grozno pod mlečnim bleskom lustera!

Krenula je ka prozoru i opet zastala. Kao da se nešto dogodilo u tom kratkom blesku svetlosti, kao da je nešto… neko bio tu, malo iza Tanje, onamo između prozora i pisaćeg stola…

– Dačo – šapnula je – jesi li to ti?

Njen brat Danilo, đak trećeg razreda i sasvim trećerazredni brat, bolovao je od sumanutih ideja. Glavni mu je fazon u životu bio da se, na primer, privuče Tanji iza leđa i vikne joj na uvo jedno grozomorno: „Bu!“

Iako se to događalo najmanje jednom dnevno, Tanja bi redovno ostajala ukočena, nasmrt preplašena. A Dača bi se razdragano kikotao kao da je izveo sjajan štos.

– Daj, Dačo, ne glupiraj se više. Videla sam te.

Odlučila je da konačno upali svetlo. Odlučila je, ali nije: soba se baš tada ispunila srebrnastim plavetnilom, nežnim, blagim, gotovo umirujućim..

Podeli tekst: