Zapravo, mnogi roditelji i deca za ovo igralište pomisle da je gradska deponija. Međutim, upravo ono što plaši roditelje – hrpe slomljenih stolica, nabacanih starih guma, prljavih dušeka, rasklimatalih čekića i eksera, limenih buradi – je ono što ovo mesto, nazvano Zemlja (The Land) čini tako primamljivim za decu.
Otvoreno je pre tri godine u Severnom Velsu, po ugledu na igrališta iz 40-ih, kada se prvi put pojavila ideja “avanturističkih igrališta.” Danas, sve je veće interesovanje za ovaj koncept budući da su ljudi svesni da se preteralo sa prezaštićivanjem i opsesivnim nadziranjem dece od strane roditelja koji pokušavaju da iz detinjstva isisaju svu zabavu.
„Upravo ono što plaši roditelje – hrpe slomljenih stolica, nabacanih starih guma, prljavih dušeka, rasklimatalih čekića i eksera, limenih buradi – je ono što ovo mesto, nazvano Zemlja (The Land) čini tako primamljivim za decu.“
Filmska autorka Erin Dejvis trenutno snima dokumentarni film o ovom igralištu i avanturističkom igranju. “Zemlja” je zapravo nastala iz prave deponije na koju su deca dolazila da se igraju, ali su ih stariji redovno terali zato što je “opasno”.
Igralište deca svakodnevno oblikuju i menjanju po svom nahođenju, gradeći od gomila otpada skloništa i druge strukture za igru. Kotrljaju automoblske gume ili ih ubacuju u potok koji teče kroz igralište. Pale vatre u velikim limenim buradima kad im je hladno. Koristima od interakcije dece sa vatrom na igralištu se posvećuje velika pažnja. Vatra je povod za druženje i okupljanje, pevanje pesama i plesanje oko nje. Sa vatrom deca mogu eksperimentisati, ispitivati svoje granice, upoznavati njena svojstva.
„Igralište deca svakodnevno oblikuju i menjanju po svom nahođenju, gradeći od gomila otpada skloništa i druge strukture za igru.“
Na igralištu nema ljuljaški niti drugih elemenata koji bi vam ukazali da se radi o prosstoru namenjenom deci. Tu je samo jedan konopac koji visi sa drveta i pomoću kog deca mogu da preskoče potok. Ono malo igračaka koje se tu i tamo nalaze na zemlji niko od dece ni ne primećuje.
Avanturistička igrališta podignuta 40-ih su bila rezultat rada Lejdi Merdžori Elen, pejzažnog arhitekte posvećene unapređenju uslova za život dece. Ona je bila razočarana savremenim asfaltnim kockastim igralištima sa fiksnim elementima. Želela je da dizajnira igrališta sa slobodnim elementima koje deca mogu da premeštaju naokolo i rukuju njima. Takođe, želela je da na igralištima vlada atmosfera slobode i opuštenosti, sa što manje nadzora odraslih. Na taj način bi deca naučila sama da se snalaze u rizičnim situacijama i da ih prevazilaze, gradeći samopouzdanje.
„Mada se deci dozvoljada da rade praktično sve što im pade na pamet, od otvaranja igrališta nije bilo težih povreda od povremenog odranog kolena.“
Roditelji imaju malo uvida u dešavanja u „Zemlji“. Deca na igranje dolaze sama tako da je odrasle teško sresti na igralištu. Postoji osoblje koje nadzire mališane, ali nastoji da ne interveniše osim ako je baš neophodno. Mada se deci dozvoljada da rade praktično sve što im pade na pamet, od otvaranja igrališta nije bilo težih povreda od povremenog odranog kolena.
