„Nemojte kriviti vašu mladež, krivite sami sebe. Vaša je mladež onakva kako ste je vaspitali. Kako vi vaspitavate vašu mladež? Nikako. Matere su zauzete domazlukom, kuhinjom, spremanjem soba, pranjem veša. Očevi su zauzeti službom, trgovinom, poslovima. Uveče sede po kafanama i klubovima. Igraju karata. S decom se nikad ne zabavljaju, nemaju vremena, mučno im je i dosadno.
– S decom ne govore. Ne interesuju se njihovim životom. Kad su slobodni, malo ih pomiluju, daju im slatkiša, igračaka, a zatim:
– No, hajte deco! Igrajte se sami!
– Drugim rečima to znači:
– Odlazite mi s očiju. Radite šta hoćete. Samo nas ostavite na miru.
– Dečije vreme, dečiji um, dečija duša, kao zapuštena livada, ostaju prazni. Ničim se dobrim ne zasejavaju. Deci ako govore o dobru, o istii, o ljubavi, govore nekim ukočenim, dosadnim, tuđim rečima. Neće i ne znaju da zainteresuju dečiji um. Ne zagrevaju njihovu osetljivu dušu.
– Iskreno govoreći, deca i pored roditelja, i pored mnogih tetaka i stričeva, u kući rastu kao sirota.
– Decu, moguće, i dobro hrane, odevaju, brinu se o njihovom zdravlju, ali upravo vrlo malo misle o zdravlju, o čistoći, o hrani dečijeg uma i dečije duše.
– Doista, treba se čuditi; kako naša deca nisu još gora nego što su.
– Dok deca rastu, kad počinju da razumevaju sve što čuju, šta vide oko sebe, u porodici? (…)
– Deci govore: „Ne laži, ne varaj! To nije lepo, to je gadno! Greh. Bog to ne voli. Zato će te kazniti.“ A sami lažu i varaju. Lažu jedan drugoga. Lažu tuđina. Lažu decu. Govore: „Nemoj nikoga vređati, nemoj biti grub i zao“, a sami su i grubi, i zli, i vređaju. Jedno govore, drugo rade.
– Deca to brzo opaze. Ispočetka se čude. Ne razumeju, kako to njihov otac i njihova mati, koji su za njih vredeli kao zakon, kako oni čine ono, što je po njihovim rečima: gadno, ružno, greh.
– Zatim počinju razumevati da roditelji govore jedno, a čine drugo. Tako deca prestaju poštovati svoje roditelje. Ne cene njihove reči o tome šta valja činiti, šta ne valja. Slušaju reči o dobru i zlu kao dosadne nepotrebne reči.
– Roditelji se neprestano tuže da ih čak mala deca ne slušaju, da su tvrdoglava, pokvarena. A ko prvi kvari našu decu? Ko ih uči da ne pridaju nikakva značenja našim rečima? Mi sami, očevi i majke.
– Ne zahtevajte od dece ljubavi, poštovanja i poslušnosti. Nemojte misliti da ćete to postići pretnjama, psovkama, kaznama. Ponašajte se pred decom tako da vas ona poštuju i vole zbog vaših vrlina.
Ovo je za otvaranje ociju! 🙂 Bravo!