Интервју, Виолета Јовић: Чаробна кутија детињства

Повод за разговор са Виолетом Јовић био је недавни излазак из штампе њене књиге „Како сам постао псето”, коју је објавила Издавачка кућа Пчелица.Сазнајте зашто је ова неуморна Нишлијка занимљив и инсипиративан саговорник.

Поред тога што сте познати као писац за децу, бавите се и другим видовима рада са децом, приређујете зборнике дечјег стваралаштва, организујете фестивале и поврх свега тога ви сте уметнички директор Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу у Нишу. Можете ли нам рећи шта је пресудно утицало да велики део своје професионалне каријере посветите деци?

Открићу вам тајну коју слободно можете рећи свима: имала сам дивно детињство које сам лепо спаковала у Чаробну кутију детињства и понела у себи. Никада нисам престала да се играм, маштам, учим, будем радознала и радујем се животу. Све оно што пишем извире из те Чаробне кутије детињства. Не морам да измишљам ново детињство. Ово које имам желим да поделим са свима, јер свако дете има право на срећно детињство. Мислим да писац који пише за децу не сме да буде теоретичар који ће написти нешто у књизи и да се након тога никад не појави да деца провере да ли живи у складу са оним што проповеда и да ли му се може веровати. Децу не можете преварити. Е, зато пишем за њих, јер одмах могу да проверим да ли сам добра или да ли треба да радим нешто друго. Ја сам песма. Ја сам прича. Ја сам свака књига. Стално сам са децом, играм се са њима, учимо и разговарамо о књигама. Резултати дружења са децом су дивни, деца питају, читају и мисле. У једној школској библиотеци назвали су ме песма која хода, јер могу да говорим сатима своје стихове, у свакој прилици и према прилици. Кроз своје књиге настојим да на занимљив начин „закотрљам кликере” деци, да их подстакнем на размишљање и креативност, да доживе причу као своју, да уђу у њу, да је осете и да науче да опажају ствари, да свет око себе и себе у њему посматрају као целину коју могу значајно поправити бољим собом. Онај ко научи да опажа свет око себе и уз то прочита пуно добрих књига, сакупиће довољно речи којима ће обогатити свој речник и моћи ће да пише своје виђење живота, на сасвим свој начин. Децу треба подстаћи да своја размишљања поделе са свима нама.

Фестивал дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу сам осмислила управо из разлога да књигу приближим деци и децу књизи, да кроз сусрете са најзначајнијим ствараоцима за децу и занимљиве интерактивне програме и радионице, које су отворен разговор о безброј питања, подстакнемо децу на креативно, стваралачко размишљање и активан принцип у животу, нарочито када се ради о слободном времену које је, у коначном, оно које нам креира путеве у животу ако га паметно искористимо. Фестивал постоји већ 10 година и има лепу традицију и амбицију да се шири и прераста у једну од најзначајнијих манифестација не само у Нишу.

Недавно је у издању Издавачке куће Пчелица објављена ваша књига за децу „Како сам постао псето”. Како бисте укратко представили ту књигу и заинтересовали децу за њу?

На моју велику радост, Издавачка кућа Пчелица је препознала у мојим рукописима ону непрекидну шарену нит детињства и недавно је из штампе изашла књига прозе намењена деци под називом „Како сам постао псето”. Ово је велика радост за мене и ја сам одушевљена сарадњом са стручним, срдачним и посвећеним тимом Пчелице, који удахњује живот свакој књизи, а нама писцима даје воље да стварамо боље, јер ће наше књиге свакако стићи до оних којима су намењене, лепо илустроване и опремљене, на прави начин представљене. Тако и ми стичемо диван утисак да смо део великог тима у позитивној мисији описмењавања деце и поправљања маште.

Како бих описала књигу? Можда као мој уважени суграђанин Душан Радовић: то је књига за децу коју треба да читају и одрасли. Али, док се одрасли сете како је то бити дете, деца у овој књизи могу научити о љубави према себи и другима, о међуљудским и „међуживотињским” односима, емпатији, поштовању, лепом васпитању, али и оним супротним особинама људи и животиња (лакомислености, немарности, размажености, нељубазности, дрскости…), научити да разликују добро од оног што није добро.

Настојала сам да на једноставан начин, занимљив и лагано духовит, објасним деци да нико од нас није у могућности да бира где ће се родити и у ком облику, али у животу имамо изборе и користимо их онако како смо у могућности, брусећи драгуљ своје интелигенције. Са друге стране, око нас живе многа бића о чијем животу готово ништа не знамо (зато је у књизи наратор пас) и треба да ослушнемо њихов ритам и сазнамо када их и како усрећујемо, а када и како повређујемо. Свако живо биће има потребу за оним што га одржава у животу, а свакоме живот буде леп ако има љубави. Волимо себе и свет око себе и потрудимо се да будемо бољи, јер једино бољим собом можемо поправити оно што уочавамо да у свету око нас не ваља или ваља, али може боље.

Они који су читали овај роман кажу да он није искључиво за децу. Да ли вам је то била намера?

Увек ми је намера да најпре заголицам одрасле, јер они су ти који треба да се врате читању, како би деца која расту са њима видела да је читање књига најбољи начин сазнавања и спознавања живота. Ову књигу, као и сваку другу, треба да читају одрасли, јер углавном нису деци дорасли. До детета треба расти, а одрасли морају много да уче о себи и свету око себе, како би помогли својој деци да тај свет исправно схвате, да слободно корачају својим путем и буду добри и задовољни људи који познају свет око себе и живе у саживоту са тим светом, не уништавајући га и не реметећи животе других бића, колико год је то могуће. А деца ће бити добра само ако расту уз праве узоре од којих уче исправне моделе понашања.

Роман „Како сам постао псето” је исприповедан из перспективе пса. Шта вам је помогло у овој, по мишљењу читалаца, успешној перспективизацији?

Одрасла сам уз пса, немачког овчара, кога је мој тата, некада граничар у војсци и дресер паса, довео као младунче. Сестра и ја смо провеле детињство с тим псом као са другом, као са братом. Научиле смо да разговарамо с њим и осећамо шта мисли и шта жели. Тај пас ме је научио да волим свет око себе и да прихватим љубав коју ми тај свет пружа. Животиње су интуитивна бића која не можете обманути, осете да ли их искрено волите. Оне су детектори искрености. Одрасла сам на селу, у складу са природом и научила да цвеће треба пустити да цвета, јер је то његов начин радовања животу, да свако живо биће има свој живот, вредан колико и мој. Ослушкивала сам свет око себе и разумела говор природе. То радим и сада. Само, сада уместо пса имам мачку, руску плаву, Катју, са којом, веровали или не, разговарам. Разумемо се одлично, играмо жмурке, обављамо многе послове заједно, понекад заједно и пишемо. Свако коме је удахнут живот јесте процес, живи и о том животу се много тога може сазнати. Ослушкујем и људе у послу и свакодневном животу и волим да знам шта мисле и како се осећају.

Е, све то ми је помогло да проговорим из перспективе пса, да кажем људима понешто што би свакако требало да знају. Иако су на врху ланца исхране, људи немају право да својим неразумевањем живе као да живот само њима припада. Овај роман је декларација против људске себичности.

Питање: У роману је наглашена критика друштва. Због чега мислите да је битно децу суочити са негативним појавама у друштву?

Децу треба научити да критички мисле, јер нас само критичко мишљење држи у равнотежи са самим собом и светом око себе. Још у најранијем узрасту читамо деци бајке које су уџбеник за разликовање добра и зла. То су прве клице критичности. Дете научи да није добро бити неваљао, јер све свако неваљалство на крају казни, а свако добро на крају победи.

Овом књигом желим да додам макар једну кап на страну доброг и исправног начина размишљања и деловања.

Главни јунак и наратор прелази пут од налицканог пса преко луталице до дворишног, такозваног пса чувара. Шта представља тај развојни пут? Да ли промене његових животних околности представљају промену набоље или нагоре?

Кроз развојни пут наратора хтела сам да покажем могућ развојни пут свакога од нас. Желела сам да укажем на важност развоја сопствене интелигенције, способности сналажења у новим околностима са којима се сурећемо у животу и на могуће изборе које имамо пред собом. Који ћемо одабрати зависи пре свега од нас и наше способности да се прилагодимо и мењамо, али и од околине коју треба да упознамо и научимо да живимо и у околностима које нам се баш не допадају, али их не можемо променити. Треба да се водимо добротом и да позитивно мислимо, да из сваке околности научимо нешто што ће нам олакшати сналажење, па у коначном и преживљавање у следећој околности. Промена околности не мора увек да буде ни набоље и нагоре, али је важно да се у свакој околности понашамо примерено ситуацији, не учинимо лоше ствари и, коначно, увек нешто научимо.

Ваш роман се може читати и као алегорија. Зашто сте се определили за тај вид изражавања и шта ти дубљи слојеви носе као поруку када се пресликају на свет људи?

Својим књигама увек настојим да читаоца подстакнем не само да прочита књигу равно, без удубљивања и већег размишљања, већ и да стави прст на чело и сам промисли о ономе о чему је читао. Да прочита књигу више пута и увек јој се враћа, да је препоручи другоме, да уће у сваки лик и позабави се његовим животом из његове перспективе. Ни живот није равна линија, већ једна књига, многолисна и многослојна… Као амбасадор Читалића имам обавезу да подстичем децу на читање. Мислим да је најбољи начин показати то на сопственом примеру, кроз сопствено стваралаштво које ће их научити да је читање вишеслојно, да увек има много нијанси које радозналост и машта могу да разлиставају унедоглед. И да књига има много више порука него што се то, површно гледајући, чини. Књига је сложена као живот, учи нас разумевању живота, опомиње, упозорава… Ја живим у библиотеци и има књига које сам прочитала и по неколико пута. Али не свих. Само најбољих за мене. Била бих почаствована ако би деца тако схватила и ову књигу и читала је више пута „ушавши” сваки пут са различите стране у живот Чарлија и другара које среће, препознавши у њему многе животне ситуације са којима се свакодневно срећу, ако би питала родитеље или учитеље да им појасне неке делове. На тај начин би и одрасле подстакла да прочитају књигу, разумеју њене поруке и објасне их деци на сличним примерима из живота. Да ли се неки читалац поистоветио са младом девојком Мајом, која не зна шта са собом, већ проводи време у доколици, испуњавајући је непотребним куповинама којечега, не знајући шта хоће у животу? Волела бих то, па да ми исприча нека девојчица како би Маји осмислила живот.

Пошто својим различитим активностима ступате у контакт и са дечјим стваралаштвом и са стваралаштвом за децу, реците нам шта мислите о тренутној продукцији књига за децу и односу деце према њему. Да ли су данашња деца заиста пронашла алтернативу књизи или је проблем у нечему другом?

Деца су увек била деца, несташна и радознала, спремна да упознају свет око себе. Књига је, поред личног примера родитеља, васпитача, учитеља и људи које свакодневно срећу, један од извора сазнања. Мислим да деца никада ни за шта нису крива, да је велика одговорност превасходно родитеља да на мудар начин дају детету праву књигу у правом тренутку. Који је то тренутак и која је то књига, знаће ако ослушкују сопствено дете и виде шта је то што га највише интересује. То треба најпре да буде лепо илустрована, не превелика књига по обиму и димензијама, која ће детету допрети до свести сликама, јер мозак у дечјем узрасту најлакше памти слике. Тек после учимо слова. Слике треба да буду позитивне и инспиративне. Листајући слике, треба датету прочитати књигу и, ако је родитељ креативнији, од тога направити још занимљивију причу која ће дете подстаћи да пита безброј питања чији ће одговори бити потражени у некој следећој књизи.

Мислим да Пчелица ради одличан посао у издаваштву литературе намењене деци, јер педагошки одговорно бира књиге које ће деци узрасно одговарати, књиге су квалитетно опремљене, изванредно илустроване и, што је најважније, мислим да је избор књига такав да се детету заиста пружа широка палета могућности за учење и подстицање радозналости: шта ли има у следећој књизи? А књига је учило. Књига је и најбољи пријатељ, уколико има особине најбољег пријатеља, да је топла, искерна, спремна на авантуру, уме да ћути и говори речи које су нам потребне. Нажалост, мислим да мало издавача прати развој детета од узраста одојчета, преко малог и школског детета, па до пубертета, адолесценције и зрелог доба. Мало се упушта у садржаје књиге и то какву поруку књига даје читаоцима. Пчелица веома одговорно и компетентно бира књиге које ће објавити, а када их објави, омогућава свакој књизи живот међу читаоцима и даје деци прилику да пронађу и одаберу књигу коју желе, а даље, да их та књига својим квалитетом подстакне да прочитају и следећу, а онда следећу… Пчелица негује своје читаоце. Мислим да смо се ту негде препознали у мисији заљубљивања у књигу и постанка занимања које није познато као такво, али производи најобразованије људе – читаоце. (У поверењу: школовање није једнако образовање! Нико се не бави, осим читалаца, научно-спортском дисциплином: трчање у ширину).

Деца нису пронашла алтернативу књизи, пронашли су је родитељи! Јурећи свакодневно за остварењем својих снова, заборављају да имају неког ко најлепше сања, али кад се пробуди и има превише слободног времена, не зна шта да ради. Како би оправдали своје одсуство и искупили се код детета, родитељи плаћају деци надокнаду на најгори могући начин купујући им ајфоне и таблете и ко зна које све техничко-технолошке новотарије да њима испуне време док су тате на службеном путу, а маме са другарицама у куповини или кафићу. Да се разумемемо, немамо ништа против техничких направа, оне омогућавају брз приступ информацијама, убрзавају начина сазнавања, али оне су само средство, а не господар дечјег живота. Знамо да се тешко зарађује за живот и да су родитељи оптерећени стварањем материјалних услова за егзистенцију породице, али се никако не сме испустити из вида развој сопственог детета у човека. Не постоји на свету ништа што је важније од живота онога коме смо дали живот и обавеза родитеља јесте да од себе украду време које ће провести са дететом у игри, разговору, читању и на неки други начин. Ако детету понудимо књигу као могући пут, оно ће тим путем и кренути, истражујући и отварајући нове прозоре на новим страницама.

За крај нам реците шта је ваша стратегија популаризације књиге међу децом?

Нисам размишљала да то назовем стратегијом. То је мој живот. Лични пример. Деци искрено и отворено говорим о свом животу. Ако својим животом не сведочите о ономе што пишете и говорите, нико вам неће веровати. Поред толико књига, родила сам и подигла двоје деце која су моје најлепше књиге. Ђорђе је студент 3. године докторских студија архитектуре на ФТН у Новом Саду, а Љубица студент Графичког инжењерства и дизајна на истом факултету. Живе заједно у Новом Саду и знају да брину о себи, стичу пријатеље и следе свог свица. Оно што ме чини срећном јесте да су обоје читаоци. Осим тога, постоји војска мојих младих читалаца који су већ зваршили факултете и постали људи који знају шта хоће у животу. Моја мисија је да своје читаоце учим да мисле својом главом и живот чине бољим тако што ће радити на себи и поштовати друге. Ево, јуче сам добила вест да је једна девојчица коју пратим од најранијег узраста, која је дивно писала и цртала и освајала мноштво награда на фестивалима дечјег стваралаштва, уз то што је завршила две средње школе и била најбољи студент на Факултету уметности, у међувремену зваршила два мастера и пре неколико дана предала урађену докторску дисертацију на тему: „Вила роса”, Виолета Јовић, илустрована интерактивна књига, на Факултету примењених уметности у Београду. То „дете” је сада асистент на Факултету уметности, узор другој дивној деци, а тврди да сам ја њен узор у животу (иако има дивне родитеље и још дивније сестре). Није то популаризација, то је – живети у складу са собом и светом око себе, волети децу и дати им искрен подстицај, искру од које ће упалити пламен да им обасја пут на коме им нећете стајати, већ стајати по страни, посматрати и учити од оних који су постали бољи од нас самих.

Годишње имам просечно око 200 сусрета са децом (промоције, радионице, сусрети у школама и библиотекама, фестивали…) и не штедим се. Напротив, све то ме чини бољим човеком и даје ми енергије и воље. Подмлађује ме и обнавља. Играмо се, разговарамо, постављамо питања, налазимо одговоре. Имали смо књижевна дружења у библиотекама, учионицама, спортским салама, школским двориштима, спортским теренима где смо играли фудбал, кошарку, рукомет, кликере… Имали смо књижевно дружење на јабуци (научили су да се попну, а онда смо на дрвету разговарали о симболици пењања и о томе чему све јабуке могу да послуже), имали смо пењање на планину, дружење са животињама (пси, краве, коњи, козе, овце, пилићи, мачке…), имали смо учење технике обраде вуне (од овце до џемпера), неговање старих заната, сакупљање старих и заборављених речи… Сваки је сусрет са децом другачији, ослушкујем их, осетим како им приступити и сваки сусрет буде занимљив на свој начин, а сваки има исту поруку: Трчите, скачите, свице ловите, ал оставите време и читању. Читање књига ништа не боли, а уме лепо да вас забави, када се књига једном заволи, постаје онај пријатељ прави.

Књига се популаризује тако што писац живи књигу и заинтересује младог читаоца да види које се тајне још могу наћи у књизи, а онда, што је најважнији задатак сваке књиге, подстакне читаоца да другачије види свет око себе, да научи да га ослушкује, да користи благодети природе и чува је од себе и свега што је може угрозити.

Провоцирам децу да из тог ослушкивања забележе своје утиске. Нека пишу, нека цртају, нека стварају… Неће сви постати писци, али ће им читање помоћи да постану образовани људи, а смо образовани људи могу ово друштво учинити бољим и живот доствојним човека.

Оно што је најважније: ја нисам преписивач живота познатих жељан светске славе, већ скроман аутор који исписује своје мисли. Пишем књиге о животу у којима се свако може пронаћи и може се подстаћи да свој живот осмисли тако да је лепо живети. А лепо може живети онај који зна. А зна онај који чита. Једноставно је. Нема популаризације, већ давања провереног позитивног примера и подстицања на размишљање. А мисао је птица… А птица жели слободу.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: