Piše: Marko Crnobrnja
Mišljenja sam da je osećaj koji nam stvara omiljena igračka – veliki kapital svakog ko je ima. Taj kapital mora da se čuva. Kada smo bili mali, imali smo autiće – a danas vozimo kola, češljali smo lutke – a danas češljamo sebe, gajili smo hrčkove – a danas gajimo decu. Kao de sve vrti u krug… A mi se, kao, pravimo da to ne vidimo, pravimo se da smo iskusniji. Zaboravljamo da se igramo…
Priča o biciklu
Zaboravljamo ili ne znamo da deca vole da vide i nas kako se igramo. Mi smo uvek, kao, zaposleni… a oni su uvek, kao, deca – pa svako radi svoj «posao». Stani malo, brate. Spusti loptu, aman! Ukratko rečeno… Valja imati na umu da period koji sada živimo, nećemo živeti ponovo, a shodno tome treba uzeti stvar u svoje ruke, i živeti sada.
Uh, al’ sam sklopio uvod, a hteo sam samo da napravim uvertiru za priču o biciklu – univerzalnoj igrački koja nas prati celog života. Kod nas se, nažalost, nije javio u formi svakodnevne potrebe. No, polako ali sigurno, nalazi svoje mesto u društvu kao legitimno prevozno sredstvo.
Bicikl je za mene sofisticirani oblik transporta. Za razliku od ostalih učesnika saobraćaja koji troše i truju, a i daleko se čuju, on tiho plovi i nekako uvek stigne na odredište. Zaprepastio sam se kada sam posle nešto više od pola godine vozikanja po gradu na brojaču svog bicikla ugledao cifru od preko 1.000 pređenih kilometara. Bio sam polaskan, ali i začuđen tom cifrom, koju u najmanju ruku nisam očekivao.
Dobar plan
Odlučio sam, stoga, da svog «dorata» pošteno pripremim za ovu sezonu, onako kako zaslužuje. Da budem precizniji, revitalizovao sam celu «ergelu». Jer, kada su deca videla tatu kako licka svog dvotočkaša, brže bolje su mi poturila i svoje. Bacili smo se na ozbiljan posao: rasturili sve bicikle, podmazali, napumpali gume, pritegli gde treba, i na kraju sa uživanjem posmatrali svojih ruku delo.
Nije dugo trajalo to posmatranje jer je deci, kako se to u narodu kaže, «zaigrala torbica». Valjalo je isterati našu «konjicu» na stazu, pa sam – shodno tome, odlučio da napravimo ozbiljan plan za sutra. Jasno sam im stavio do znanja da ih očekuje težak, ali zanimljiv izazov. Seli smo za komp, otvorili Google Earth i polako isplanirali sutrašnju trasu. Bio je to herojski poduhvat za njih, ali pomalo blesav sa moje strane. Oko 60 kilometara puta za jedan dan, od čega 30 kilometara off road (van saobraćajnica).
Najslađi deo je bilo samo pakovanje. Čini mi se da su klinci mogli da se pakuju ceo jedan dan – jer, kako je vreme proticalo, sve im je više stvari bilo potrebno, pa sam u jednom trenutku morao da radim reviziju njihovog prtljaga. Pronašao sam u jednom rancu loptu i mač, a u drugom jugio karte. Deca su pomislila da mi, kao, bežimo od kuće. Prilikom pakovanja za celodnevnu vožnju, jako je važno da se ne opteretite suvišnim stvarima. Na moj bicikl sam montirao bisage u kojima je bilo toliko mesta da sam čak na kraju poneo i ćebe. Deca su imala po jednu torbicu i flašicu. Kod mene se nalazio čitav kontingent stvari: hrana, voda, sokovi, voće, presvlaka, nož, lampa, sveća, sitan alat…
Apsolutno slobodni
Svanuo je i taj dan. U stvari, deca su me probudila i skakutala oko mene da se obučem i da krenemo! Kako smo sve pripremili dan ranije, nije nam ništa drugo preostalo nego da započnemo avanturu. Krenuli smo sa vetrom u leđa, koji nas je pratio dobar deo puta. Turica je vodila od Zemuna, uz Dunav, preko Brankovog mosta, sve do lifta koji nas je spustio pravo na stazu ka Adi, na kojoj smo napravili prvu pauzu. Prešli smo prvih deset kilometara bez većeg napora, i to je bio dobar znak da možemo dalje. Zahvaljujući organizovanom rečnom prevozu na relaciji Ada – Blok 70, prešli smo reku i našli se na novobeogradskoj obali, što je deci bio nezaboravan doživljaj. Nastavili smo put dalje, uzvodno uz Savu. Najlepši trenuci su bili kada smo konačno, blizu ostružničkog mosta, napravili veliku pauzu za ručak. Divno mesto pored reke, predivan dan, i prazan stomak – tri važna faktora za prijatan ručak. Pokazalo se da je bilo pametno što sam se detaljno pripremio dan ranije, pogotovo što su dvaput više pojeli nego kod kuće.
Kada smo veliki deo prtljaga rasporedili po našim stomacima, nastavili smo vožnju. Zemljani put nas je vodio pored reke, sve dok se u jednom trenutku nismo odvojili ka Surčinu, i polako počeli da se vraćamo kući. Ostalo nam je petnaestak kilometara kada je polako počeo da nas stiže umor. Ali, kako smo se približavali Zemunu, dečaci su se sve više kuražili i zaboravljali koliko su umorni. Uleteli su u dvorište kao oslobodioci, tražeći mamu kako bi joj što pre rekli gde su sve bili. Stigao sam i ja u dvorište za njima, srećan što smo zajedno vozili i, možda malo čudno zvuči – malo bolje se upoznali.
Bila je to samo uvertira za nešto što nas čeka ovog leta. Kupili smo posle ove avanture šator i vreće, jer planiramo da se otisnemo u daleke krajeve naše lepe Srbije. Podelio sam sa vama pre svega zadovoljstvo koje smo osetili vozeći se. Bili smo apsolutno slobodni. Naše vreme je bilo samo naše, zahvaljujući tako jednostavnoj napravi – biciklu!
Roditelj & dete, maj 2011.
