Kada je moj sin krenuo da vozi trotinet i bajs samostalno po našem naselju, nekako mi je bilo zdravorazumski da će voziti sa kacigom. Imala sam utisak da smo kao društvo postali svesniji, vezujemo se u kolima, imamo sedišta za klince, motoristi su sada skoro bez greške sa kacigama, kacige raznoranih boja i dezena su nam na dohvat ruke.
U početku je nosio kacigu kada se vozi, ali pošto nije vozio do škole, nije bio sa kacigom pred velikom “publikom”. Pre par dana sin mi je rekao da mu je kaciga super poslužila kao korpa na bajsu, i da je drugaru prevezao u njoj neke stvarčice. Začuđeno sam pitala ‘a šta ti je bilo na glavi?’
Sledećeg dana kada je krenuo u školi, na brzinu je smuljao neku rečenicu tipa “Neću da nosim, niko ne nosi, jedini sam u školi. Smeju mi se deca”. U tom trenutku suprug i ja smo odlučiti da ode bez. Ostala sam sa nekim lošim osećajem da sam ja kao odrasla osoba popustila pod pritiskom njegovih vršnjaka, za nešto za šta sam sigurna da sam u pravu i da ne bi trebalo da bude tema ismevanja niti diskusije. Već da se podrazumeva.
Pre par dana sin mi je rekao da mu je kaciga super poslužila kao korpa na bajsu, i da je drugaru prevezao u njoj neke stvarčice…
U mojoj generaciji naočare i proteze su bile tabu, današnja deca više ne obraćaju pažnju na to. Onda sam se osetila “usamljeno” u svemu tome, pa zar smo mi jedini roditelji koji razmišljaju o tome da im dete bude bezbedno i sačuva glavu na ramenima ukoliko se desi nešto nepredviđeno i opasno?
Kada je došao iz škole, rekli smo mu da ipak mora nositi kacigu ubuduće. Verujem da će to za njega biti frustracija barem neko vreme, ali sam i sigurna da će je prevazići. Verovatno osloboditi i drugu decu da stave kacigu. Najvažnije od svega, zaštitila sam ga. Od situacija koje se najverovatnije nikada neće dogoditi, ali jesu moguće. Kada realnosti pogledamo u oči.
Autor: Ana Jokić
