Čije misli se danas prodaju kroz „inovativne“ vaspitno-obrazovne programe

Bez obzira koliko se međusobno razlikovali svi “savremeni pristupi” vaspitanju i obrazovanju teže istom cilju – razvoju kritičkog mišljenja kod deteta. Oni insistiraju da se nastava prilagođava svakom individualnom detetu i da se razvija ličnost koja je sposobna da sama procenjuje informacije koje dobije od nastavnika, a zatim da samostalno dođe do zaključka. 

Drugim rečima, inovativni pristupi umesto učenja gomile informacija napamet, naglašavaju važnost toga da dete u školi nauči da “misli svojom glavom”.

A šta ako vam kažemo da ovi pristupi nikako nisu novi? Da neke od ovih inovativnih ideja potiču još od pre nove ere? One su nasleđe koje je moderan čovek prikupio, prepričao i prodaje ga kao alternativu tradicionalnom sistemu koji se primenjuje u državnim školama, a koji decu decu prilagođava programu namenjenom prosečnom učeniku bez obzira na njihova predznanja, stilove učenja, ili individualne osobenosti. 

Pročitajte šta su drevni mislioci govorili o obrazovanju i sigurni smo da ćete u mnogima od njih prepoznati “savremene” programe, ili pak njihove kreatore koji su stare ideje komercijalizovali, prilagodili brigama i strepnjama savremenih roditelja i napravili vlastite brendove na principima pedagoškog naseđa. 

SOKRAT (469-399. g.p.n.e.)

Sokrat, grčki filozof iz Atine (469-399. g.p.n.e.), ostavio je dubok trag u filozofiji kroz svoja učenja i metode. O njemu su pisali njegovi učenici, posebno Platon, koji je zabeležio Sokratove dijaloge i filozofske pristupe. Sokrat je bio osuđen na smrt pod optužbom da kvari omladinu, ali njegova filozofija živi i dalje. 

Razvio je induktivno-deduktivnu metodu, poznatu kao smetoda razgovora, razvojna, heuristička, koja se oslanja na dijalog i postavljanje pažljivo osmišljenih pitanja. 

On ističe da svaki vaspitač, učitelj, može dobro smišljenim pitanjima podstaći dete da pronađe pravi odgovor na postavljeno pitanje i da samostalno izvede zaključak.

– u prvom delu razgovora (ironija) – postavljao bi pitanja, koja bi sagovornika dovela do saznanja o neznanju (,,Znam da ništa ne znam’’),

– u drugom delu razgovora (majeutika) – induktivnim i deduktivnim putem doveo bi sagovornika do samostalnog zaključka, do saznanja,

“Vrlina je znanje!”

Posebno isticao značaj razvoja morala. Smatrao je da deci ne treba pružati previše luksuza, a zalagao se za to da deca treba da poštuju autoritete i starije. Isticao je obavezu poslušnosti dece kao smisao vaspitanja i osnovno obeleže dečijeg položaja u društvu.

Platon

Platon (427-347. g.p.n.e.) bio je istaknuti atinski filozof i Sokratov učenik od svoje 20. godine. U njegovim delima prvi put se pojavljuje razvijen sistem društvenog vaspitanja, koji je ključan za stabilnost države. Platon je verovao da se država može učvrstiti jedino kroz dobro vaspitanje mladih, stoga je pažljivo razmatrao sadržaj obrazovanja.

Isticao je važnost razvoja individualnih sposobnosti i moralnih osobina svakog pojedinca.

Zalagao se za strogo vaspitanje i smatrao je da muška i ženska deca treba da budu podjednako vaspitavana. 

Posebno je cenio značaj igre, pričanja priča i bajki, kao i muzike, dok je izučavanje aritmetike, geometrije i astronomije smatravao neophodnim za sveobuhvatan razvoj. 

Platon je klasifikovao periode u razvoju čoveka:

1. Od rođenja do 3. godine – vaspitanje u porodici.
2. Od 3. do 6. godine – briga o deci od strane dadilja.
3. Od 7. do 18. godine – vaspitanje u državnim ustanovama.
4. Od 18. do 20. godine – dečaci postaju efebi.
5. Od 20. do 30. godine – započinju radnu karijeru.
6. Od 30. do 35. godine – najtalentovaniji nastavljaju školovanje.

Aristotel

Aristotel (384-322. g.p.n.e.), Platonov učenik, zauzimao je pragmatičniji pristup u filozofiji. Njegov stil pisanja bio je jasan i stručan, suprotan poetičnom tonu Platonovih dela. Aristotel je naglašavao važnost vaspitanja kao državnog zadatka, ističući da bez odgovarajućeg vaspitanja mladih, država ne može računati na opstanak i napredak.

On je smatrao da je čovek prirodno društveno biće te da se vaspitanje mora sprovoditi kroz harmonijski razvoj telesnih, umnih i moralnih osobina. Aristotel je osnovao školu Likion, gde je radio 12 godina i naglašavao značaj vaspitanja dece u ranim godinama. 

Takođe, ukazivao je na važnost dečije igre i zdrave sredine za celokupan razvoj. 

Njegova periodizacija čovekovog razvoja uključivala je:

1. Period od rođenja do 7. godine – značaj nege odojčeta i vaspitanje u porodici.
2. Period od 7. do 14. godine – pohađanje škole.
3. Period od 14. do 21. godine – ulazak u zrelo doba.

Marko Fabije KVINTILIJAN

Marko Fabije Kvintilijan (42-118. g.n.e.) bio je istaknuti retor i učitelj, rođen u Španiji, koji je svoje obrazovanje stekao u antičkom Rimu. Postao je poznat po svom delu „O obrazovanju govornika“ (Institutio oratoria), koje se sastoji od 12 knjiga i pronađeno je tek u XV veku, 1415. godine. Kvintilijan je naglašavao značaj govorništva, ističući da pre nastave govorništva treba da prethodi šira obrazovna priprema.

Prema njegovom mišljenju, deca u porodici moraju naučiti da lepo govore svoj maternji jezik. Pored visokih zahteva u nastavi jezika, koja uključuje čitanje i gramatiku, smatrao je da je važno poznavanje matematike, geometrije, muzike, filozofije, istorije i prava. Kvintilijan se zalagao za obrazovanje u javnim školama i ukazivao na značaj vaspitača, posebno u radu s decom mlađeg uzrasta.

Bavio se metodikom poučavanja, verujući da nastava treba da bude prilagođena individualnim razlikama među decom. Smatrao je da se znanja treba usvajati kroz svesnu aktivnost, a ne napamet. Takođe, isticao je da nastava u ranom uzrastu treba da ima karakter zabave, te je bio protiv telesnih kazni, promovišući pozitivan pristup vaspitanju.

Kvintilijanov rad ostavio je trajan uticaj na pedagogiju i obrazovanje, naglašavajući važnost celovitog razvoja učenika.

Jan Amos Komenski

Jan Amos Komenski (1592-1670) bio je češki pedagog i humanist, smatran jednim od najvećih pedagoških klasika i nosilac ideja novog doba u obrazovanju. U svom životu, ostao je bez oba roditelja u 12. godini, a u 16. godini pohađao je latinsku školu i zatim studirao teologiju na Univerzitetu u Hajdelbergu, gde je upoznao nemačkog pedagoga Volfganga Ratkea, čije su ideje značajno uticale na njegove pedagoške koncepcije.

Njegova najznačajnija dela uključuju „Velika didaktika“ (Didactica magna), koja predstavlja novu koncepciju rada u školi, „Čulni svet u slikama“ (Orbis sensualium pictus), prvi udžbenik ocigledne nastave, kao i „Materinska škola“, koja se bavi vaspitanjem dece ranog uzrasta.

Komenski je postavio vaspitni cilj koji naglašava prilagođavanje obrazovanja detetu i poštovanje njegovih prirodnih mogućnosti. Verovao je u ogromnu moć vaspitanja, smatrajući da ono treba da bude usklađeno s prirodom, kako spoljnom, tako i prirodom samog deteta. Smatrao je da vaspitni zakoni moraju biti zasnovani na prirodnim zakonima, s obzirom na to da je čovek deo prirode.

Uveo je nekoliko principa nastave, među kojima su: princip očiglednosti, princip postupnosti (od lakšeg ka težem, od bližeg ka daljem, od jednostavnog ka složenom) i princip sistematičnosti. 

Postavio je sistem školstva koji obuhvata:

1. Materinska škola – od rođenja do 6. godine, sa fokusom na vaspitanje u porodici.
2. Škola maternjeg jezika – od 6. do 12. godine, koja je bila elementarna i osnovna, na maternjem jeziku.
3. Gimnazija ili latinska škola – od 12. do 18. godine.
4. Akademija – od 18. do 24. godine.

Komenski je bio tvorac predmetno-razredno-časovnog sistema organizacije nastave, kao i koncepta školske godine i raspusta. Uveo je frontalnu nastavu i didaktičke principe, pridavajući poseban značaj učitelju i udžbenicima. 

Bio je protiv telesnih kazni i ostao je prepoznat kao jedan od najvećih pedagoga XVII veka, i danas se visoko ceni u svetu obrazovanja.

Džon Lok

Džon Lok (1632-1704) bio je engleski filozof i pedagog koji je završio medicinu, ali se bavio filozofijom. Njegovi liberalni pogledi smetali su tadašnjoj vlasti, što ga je primoralo na emigraciju u Holandiju, gde je neko vreme živeo pod lažnim imenom. Tokom svog boravka u Holandiji, napisao je svoja najznačajnija dela, uključujući „Ogledi o ljudskom razumu“ i „Misli o vaspitanju“.

Po Loku, glavni izvor saznanja je iskustvo, čime se svrstava među istaknute predstavnike teorije empirizma. On smatra da razvoj i formiranje ličnosti zavisi od iskustava, naglašavajući da je detetova duša prazna tabla (tabula rasa), što znači da vaspitanje ima ključnu moć u oblikovanju čoveka. 

Kako je rekao: „Svi ljudi koje vidimo, njih 9/10 ono su što su, dobri ili loši, zahvaljujući samo svom vaspitanju.“

Vaspitni cilj Loka bio je obrazovati džentlmena i poslovnog čoveka, dobro pripremljenog za praktično vođenje svojih poslova. Istakao je značaj intelektualnog, fizičkog, religijskog, moralnog i porodičnog vaspitanja, uz snažan naglasak na individualnom pristupu u vaspitanju.

Džon Lok pridavao je veliki značaj vaspitaču, ističući da učitelj mora biti obrazovan, inteligentan, učtiv i naklonjen detetu. U fizičkom vaspitanju se pridržavao načela „zdrav duh u zdravom telu“, dok je u moralnom vaspitanju naglašavao važnost primera kao najznačajnijeg vaspitnog sredstva. U intelektualnom (umnom) vaspitanju, on se fokusirao na praktične potrebe, naglašavajući obrazovanje koje je prilagođeno stvarnom životu.

Žan Žak Ruso

Žan Žak Ruso (1712-1778) bio je francuski filozof, književnik i pedagog. Ruso je zalagao za slobodu, demokratiju i humanizam, a neke od svojih ideja preuzeo je delimično od Džona Loka.

Osnovna koncepcija Rusoovog vaspitanja uključuje:

• Vaspitanje deteta u skladu s njegovom prirodom (pedagoški naturalizam) i povratak prirodi.

• Slobodan razvoj i prirodno, slobodno vaspitanje.

• Individualni pristup detetu.

• Odbacivanje fizičkog kažnjavanja.

• Isticanje značaja umnog vaspitanja.

• Teoriju trostrukog vaspitanja, gde vaspitavaju priroda, ljudi i stvari.

• Disciplinu zasnovanu na prirodnim posledicama (dete treba da oseti posledice svojih postupaka).

• Razlikovanje između prirode deteta i odraslog čoveka.

Ruso je postavio periodizaciju u razvoju deteta:

• Od rođenja do 2. godine – doba telesne nege.
• Od 2. do 12. godine – doba razvoja čulnih organa.
• Od 12. do 15. godine – doba umnog razvoja.
• Od 15. do 20. godine – doba moralnog razvoja.

Njegovo najpoznatije delo je „Emil ili o vaspitanju“. 

Johan Hajnrih Pestaloci

Johan Hajnrih Pestaloci (1746-1827) bio je švajcarski pedagog i humanist, pod uticajem Rusoovih ideja. Verovao je da je čovek po prirodi dobar i osnovao sirotište za siromašnu decu i decu bez roditelja.

 Pestaloci je smatrao da snaga vaspitanja leži u podsticanju unutrašnjih snaga svakog deteta.

On je isticao važnost razvoja uma, srca i ruku, naglašavajući umno, moralno i radno vaspitanje. Smatrao je da su osnovni izvori saznanja broj, oblik i reč, te je pridavao poseban značaj računanju, merenju i govoru. 

Svrha nastave, prema njemu, bila je razvoj sposobnosti mišljenja kod učenika.

Pestaloci je postavio principe nastave: očiglednost, postupnost, sistematičnost i pristupačnost. Takođe, naglašavao je značaj porodičnog vaspitanja, posebno ulogu majke. Njegova najznačajnija dela uključuju „Kako Gertruda uči svoju decu“, „Linhard i Gertruda“, „Večernji časovi jednog usamljenika“ i „Labudova pesma“. 

Fridrih Frebel

Fridrih Frebel (1782-1852) bio je nemački pedagog koji je bio pod uticajem pedagoških ideja Johana Hajnriha Pestalocija. Otvorio je 1837. godine specijalni zavod za malu decu u blizini Berlina, kasnije nazvan dečji vrt – Kinder Garten, prvo zabavište na svetu. Njegov moto bio je „Živimo za našu decu“. On je isticao da deca u vrtu ne uče u klasičnom smislu, već se razvijaju kroz igru i rad. 

Zalagao se za vaspitanje u skladu sa prirodom deteta, pri čemu je posebno naglašavao dečiju potrebu za radom, igrom, saznanjem i stvaralaštvom,

Isticao je značaj samoaktivnosti deteta, koja doprinosi razvoju, ali se i na osnovu razvoja podstiču određene stvaralačke aktivnosti deteta. Smatrao da je dete po prirodi aktivno biće, pa tu urođenu sklonost treba zadovoljiti igrom, fizičkim ili umnim radom.

Razvoj dece podelio je na tri faze:

1. Rano detinjstvo (2-3 godine)
2. Srednje detinjstvo (do 7 godina)
3. Dečaštvo (posle 7 godina)

Poznat je po „Frebelovim darovima“, didaktičkom materijalu namenjenom deci, kao i po svom glavni delu „Vaspitanje čoveka“. Posebno je cenio ulogu majke u vaspitanju.

Johan Fridrih Herbart

Johan Fridrih Herbart (1776-1841) bio je nemački filozof i pedagog, poznat kao Kantov naslednik. Prvi je pokušao da pedagogiju zasnuje na naučnim osnovama, na psihologiji i etici.

Herbart je naglašavao važnost nastave kao ključnog vaspitnog sredstva i prvi je dao artikulaciju nastavnog časa.  Postavio formalne stupnjeve nastave: jasnost, asocijaciju, sistem i metod. Smatrao da je glavna svrha nauke da probudi mnogostrana interesovanja kod čoveka. A cilj celokupnog vaspitanja, po Herbartu je, da se razvije moralni karakter.

Fridrih Adolf Disterveg

Fridrih Adolf Disterveg  (1790-1866) bio je nastavnik matematike i fizike i veliki pristalica Pestalocijevih ideja. Zastupao je ideju opštečovečanskog vaspitanja.

 “Škola mora biti nosilac čovečnosti i humanosti, jer odgaja ljude i građane.”

Disterveg je istakao ulogu učitelja u podsticanju samoradnje učenika i razvio didaktička pravila i metodiku. 

U svojim pedagoškim pogledima postavio je tri principa:

1. samoradnja,
2. prilagođavanje prirodi, 
3. prilagođavanje kulturi,

 U razvitku čoveka razlikuje tri stupnja:

1. stupanj vladavine osećanja, 
2. stupanj pamćenja,
3. stupanj razuma

Ukazao je na ulogu škole i učitelja i na značaj discipline učenika. Njegovo delo „Putokaz za obrazovanje nemačkih učitelja“ imalo je značajnu ulogu u pripremi učitelja.

Džon Djuji

Džon Djuji (1859-1952) bio je vodeći američki pedagog i predstavnik filozofije pragmatizma. 

Njegov pristup obrazovanju naglašavao je praktičnu primenu znanja u životu. Djuji je verovao da se vaspitanje mora temeljiti na psihologiji i sociologiji, s fokusom na interese i sklonosti deteta.

U psihologiji dete je centar svega, aktivnost deteta je merilo ukupnog vaspitanja, u sociologiji vaspitanje je životno iskustvo, potreba čoveka i društva. 

Osnovao je 1896. godine Laboratorijsku školu u Čikagu, prvu eksperimentalnu školu u Americi. Njegova pragmatistička didaktika značajno je uticala na savremenu pedagogiju. Njegova najpoznatija dela su „Škola i društvo“, „Škola i dete“ i „Demokratija i pedagogija“.

Marija Montesori

Marija Montessori (1870-1952) bila je poznata po svom metodološkom radu sa decom. Razvila je svoj pristup obrazovanju kroz rad s decom, naglašavajući značaj samomotivacije i samorazvoja. 

Smatrala je da se obrazovanje ne može steći pasivnim odnosom, već samostalnim, aktivnim samoangažovanjem, zato je važno kod dece razviti prirodnu radoznalost i potrebu za znanjem. 

Montessori je verovala da deca uče aktivno, poput sunđera koji upija vodu, i insistirala na tome da okruženje treba biti podržavajuće za njihov razvoj. Njen metod stavlja dete u centar obrazovanja, uzimajući u obzir njihove interese i mogućnosti. Razvila je specijalne didaktičke materijale, a njen pristup naglašava važnost slobode kretanja i aktivnosti u učionici.

Ona je isticala da je za intelektualni i psihološki razvoj ključna primerena sredina i podrška od strane odraslih.

Pročitajte i: Drevne predagoške ideje kao inspiracija za savremene prosvetare