Još pre nove ere ljudi su shvatali važnost vaspitanja i obrazovanja novih generacija. Zbog toga su mnogi poznati mislioci i filozofi poput Sokrata, Platona i Aristotela promišljali najbolje načine za razvoj.
Njihove ideje i filozofije često su se fokusirale na razvoj moralnih vrednosti, inteligencije i društvene odgovornosti kod mladih ljudi. Složićemo se da je sve to zadatak ne samo roditelja, već svih koji rade sa mladima.
Koliko se njihovih ideja izgubilo usput, a koliko je ono što nazivamo savremenim obrazovanjem zasnovano na mislima antičkih filozofa, procenite sami.
Sokrat (469-399. g.p.n.e.)
Sokrat je bio grčki filozof koji je naglašavao važnost podsticanja učenika da samostalno razmišlja. Učitelj treba uz pomoć dijaloga i postavljanja provokativnih pitanja da podstiče učenika da sam dođe do tačnog odgovora. Njegov pristup, poznat kao “sokratovski metod” ili induktivno-deduktivna metoda ističe postavljanje pitanja kao glavni put učenja.
Svaki vaspitač, učitelj, može dobro smišljenim pitanjima podstaći dete da pronađe pravi odgovor na postavljeno pitanje i da samostalno izvede zaključak.
Nastavnik najpre treba da postavlja učeniku pitanja koja će mu osvestiti “neznanje”. Ovo je nazivao ironija. Sokrat je često koristio ironiju kako bi izazvao svoje sagovornike da razmisle o svojim stavovima i preispitaju ih.
Što više uči, čovek postaje svesniji koliko znanja ima i koliko zapravo još ima puno da nauči. Nikada ne možemo naučiti sve. Zato je čuvena Sokratova misao “Znam da ništa ne znam” (lat. Scio me nihil scire).
U fazi, poznatijoj kao majeutika, induktivnim i deduktivnim putem dovodi sagovornika do samostalnog zaključka, odnosno do saznanja.
Prema tome, još Sokrat je osvestio značaj uloge nastavnika kao partnera koji učenika vodi u procesu saznanja, nasuprot pasivnom prenošenju činjenica iz knjige.
“Vrlina je znanje”
Sokratova pedagogija bila je usmerena na razvoj moralnih vrednosti i integriteta kod svojih učenika. On je verovao da je važno da ljudi budu svesni svojih postupaka i da teže ka moralnom savršenstvu.
Sokrat je verovao da deci ne trebe pržati previše luksuza. Zalagao se za to da deca treba da poštuju autoritete i starije.
Izvor:https://lepevesti.in.rs/
Platon (427-347. g.p.n.e.)
Platon je bio Sokratov učenik. On je verovao da se bilo koja država može učvrstiti samo kroz vaspitanje mladih.
Smatrao je da je važan razvoj individualnih sposobnosti i izgrađivanje moralnih osobina svakog kod ljudi.
On je isticao da bi obrazovanje trebalo da koristi sistem podsticaja i kazni kako bi usmerilo ponašanje učenika prema moralnim idealima. Zagovarao je nagrađivanje dobrog ponašanja i kaznjavanje lošeg, kako bi se formirale moralne navike kod učenika.
U vaspitanju je posebno naglašavao značaj dečije igre, pričanja bajki, poučnih priča i muzike.
Dao je klasifikaciju perioda u razvoju:
- Od rođenja do 3. godine: U ovom periodu, Platon smatra da je vaspitanje najviše zasnovano na porodici.
- Od 3. do 6. godine: U ovoj fazi, Platon predlaže da se briga o deci prenosi na dadilje. Ovo je period kada deca počinju da se razvijaju izvan porodičnog okruženja.
- Od 7. do 18. godine: Platon smatra da bi deca u ovom periodu trebalo da budu vaspitavana u državnim obrazovnim institucijama. Ovo je vreme kada se postavljaju temelji za intelektualni i moralni razvoj mladih ljudi, a država je odgovorna za pružanje obrazovanja koje će im omogućiti da postanu korisni članovi društva.
- Od 18. godine do punoletstva (do 20. godine): U ovoj fazi, dečaci postaju efebi. Efebi su mladići koji su prošli kroz osnovno obrazovanje i ulaze u fazu pripreme za aktivno učešće u društvu.
- Od 20. do 30. godine: U ovom periodu, mladići postaju činovnici. To su ljudi koji su prošli obuku i obrazovanje i preuzimaju odgovornosti u društvu, obično u administrativnim ili vojnim funkcijama.
- Od 30. do 35. godine: U ovoj fazi, najbolje obrazovani i najspobniji trebaju da nastave školovanje. Platon veruje da je kontinuirano obrazovanje važno za razvoj lidera i intelektualaca u društvu.
Aristotel ( 384-322.g.p.n.e.)
Aristotel je bio Platonov učenik. Verovao je da bi dete postalo čovek mora dobro da se vaspita. Vaspitanje je osnovni zadatak države, odnosno ako država ne vaspitava mlade ne samo da ne može računati na svoj razvoj, već ni na opstanak.
Aristotel zagovara harmonijsko vaspitanje koje uključuje razvoj intelekta, tela i karaktera. On smatra da je važno da se obrazovanje fokusira ne samo na intelektualni razvoj, već i na razvoj fizičkih veština i moralnih vrlina.
Naglašavao je značaj dečije igre, aktivnosti i uticaja zdrave sredine na ukupan razvoj.
Aristotel ističe značaj praktične obuke i razvoj sposobnosti koje su neophodne za život. On zagovara uključivanje praktičnih aktivnosti poput sporta, umetnosti i zanata u obrazovni program kako bi se osiguralo da učenici steknu širok spektar veština koje će im biti korisne u životu.
Izvor: Detinjarije
