Piše: Igor Simić
Podatak da skoro polovina žena od 30 do 35 godina u Beogradu nema dece pretvara se u žučnu raspravu kada se u interpretaciji ovih brojeva koristi reč ,,mama” i pominje ,,hedonistički obrazac življenja” žena. Javlja se grupa feminista koja tvrdi da je to implicitna osuda i omalovažavanje žena koje su slobodnom voljom odlučile da nemaju decu u toj dobi ili uopšte. Polemika se svela na dva pojednostavljena stava: a) nema dece jer žene žele lično ostvarenje i misle više na sebe i b) žene su slobodne da rade šta hoće sa svojim telom i ne treba da imaju osećaj krivice.
Ženska uloga je vekovima bila definisana u svetu kojim dominiraju muškarci i svrha ženskog postojanja je bila da služi porodici, da rađa. Muškarac je služio svom radu u miru i svojoj zemlji u ratu i bio je šraf u hijerarhiji. Stvari su se promenile, rigidna, vertikalna hijerarhija vrednosti je srušena – žena ne živi da bi rodila, već da bi se ostvarila kao individua tragajući za sopstvenom srećom. Filozof Piter Sloterdajk piše da je vertikalnost prošle epohe zamenjena horizontalnim vrednostima. Sada svako može da se školuje, da napreduje profesionalno (i dalje postoji šovinizam prema ženama naučnicama i umetnicama), da voli koga hoće i da radi šta hoće ili bar da ima tu iluziju da može. Sada je vertikalno stremljenje individualističko – ja napredujem u poslu, ja napredujem u društvu, u treningu, u zaradi. U toj promeni vrednosti i žene su se izborile za svoju nezavisnost. Prema tome, ako neko ženu vrednuje po majčinstvu, primenjuje anahrone i represivne vrednosti.
„Čovek živi u vremenu u kojem se ni od koga ne očekuje da se žrtvuje za ,,mi”. Jedini imperativ danas je srediti sebi život.“
Žena može da želi decu u perspektivi, ali procenjuje da će im život skupa biti preterano bedan u uslovima u kojima je Srbija. Tu je utkano sijaset problema iz ženskog ugla: od nalaženja pravog partnera do čistog materijalnog preživljavanja. Rasprava se raspiruje kada se postavi pitanje ženi koja živi pristojno (ma šta to značilo), a ipak odluči da nema decu. No, njena lična sloboda je omeđena duhom vremena koji i dalje uglavnom definišu muškarci: pojam zajednice je iščezao – zadruge, porodice, nacije. Čovek živi u vremenu u kojem se ni od koga ne očekuje da se žrtvuje za ,,mi”. Jedini imperativ danas je srediti sebi život. Živimo u vreme izolovanosti, ali bismo hteli osećaj zajedništva. Ne želimo porodicu, ali bismo hteli toplinu doma. Ne želimo obavezu partnerskog odnosa, ali čeznemo za ljubavlju. Ne želimo kolektivne akcije, ali bismo hteli osećaj poleta. U vreme ekonomske krize želeli bismo političku akciju, ali ne želimo da žrtvujemo radno mesto. Fren Libovic ima dobar komentar: „Nije problem da je čovek sebičan, nego je problem kada sebičan čovek napravi dete, pa se čudi što je dete problematično”.
„Živimo u vreme izolovanosti, ali bismo hteli osećaj zajedništva. Ne želimo porodicu, ali bismo hteli toplinu doma. Ne želimo obavezu partnerskog odnosa, ali čeznemo za ljubavlju.“
Za mene su ultimativne feministkinje Roza Luksemburg i Klara Cetkin. Biti nesebično spreman na žrtvu za čovečanstvo. Eto, „Utiska nedelje” nema, a ljudi iz branše se uglavnom nisu preterano pobunili. Nema ni feminista ni mačista. Svako gleda svoj bedni, mali, sitničavi interes u svom životiću. Ravnopravni dok služimo kapitalu. Ha, Roza Luksemburg i Če Gevara! Pa nemoj biti naivan, rekao bi Žil Lipovecki, mi živimo u doba Narcisa, u svetu u kojem ne postoji bilo šta vrednije od Ja. To traje jer pozni kapitalizam još daje rezultate u smislu ukupnog komfora (na račun prirode), čak i za one koji o njemu samo maštaju.
„Svako gleda svoj bedni, mali, sitničavi interes u svom životiću. Ravnopravni dok služimo kapitalu.“
Odlican tekst! Tako je, svaljivati krivicu na zenu ili bilo koga pojedinacno je samo povrsno gledanje stvari. Dok se ne promeni ljudska svest i ne shvatimo da nam je potrebno zajednistvo, udruzivanje, briga za svog bliznjeg, a ne samo za sebe, nece nam biti bolje ni po jednom pitanju, pa ni po pitanju nataliteta.