Deca se ne rađaju jer naš sistem ne voli ljude

Hoću da kažem da postoji nešto prirodno u nelagodnosti koju osećamo zbog toga što ima više onih koji umiru od onih koji se rađaju, ali to nije odgovornost žene. Pa žene su se tek juče izborile za parče svoje slobode, makar iluzorne. To je bilans našeg društva. Naš sistem ne voli ljude. Živimo pod Tanatokratijom, a i principi na kojima je svet organizovan guše udruživanje i razmnožavanje, guše Eros. Potrebni su konzumenti i radnici uz nekolicinu uspešnih, a ne grupe porodica, sindikata i samoorganizovanih revolucionara. To je priroda atomizovanog života u gradu. Obe strane debate su delimično u pravu, ali to je nevažno jer je problem porodice dublji.

„Puno roditelja otaljava, ima duple standarde, projektuje svoje neuspehe kroz decu, ne oseća se voljeno, pa to kompenzuje tako što razmazi decu.“

Slično je i sa debatom o fizičkom kažnjavanju dece. Posledica Tanatokratije je da uopšte raspravljamo o granici batina u vaspitavanju dece, o intervenisanju države u kuću, a da pri tom ista država nije u stanju da uredi prosvetu da bude po meri tog malog čoveka. Problemi odgajanja dece su višeslojni: puno roditelja otaljava, ima duple standarde, projektuje svoje neuspehe kroz decu, ne oseća se voljeno, pa to kompenzuje tako što razmazi decu. Škola ne pomaže. Zvuči naivno, ali samo oni koji žive sa ljubavlju imaju nekakav odgovor na pitanja ovog vremena. To je njihov nehotični bunt. Dragi čitaoci, na početku 2015, ako se setite, prevaziđite svojim postupcima ograničene rasprave psihologa, nadri-naučnika i politikanata, setite se najljudskijeg u sebi – da učinite ponešto bez interesa, bez namere, bez razmišljanja o sebi, samo iz budne, nesebične ljubavi.

Diplomirao filozofiju i filmsku režiju na Kolumbija univerzitetu u Njujorku

Izvor: Politika